Slučajevi u kojima hrvatski političari bivaju uhvaćeni u sukobu interesa ređaju se kao na traci na sednicama Komisije za sprečavanje sukoba interesa. No, niko ne nudi, a kamoli da podnese, ostavku jer je otkriven u zloupotrebi ili prisvajanju novca poreznih obveznika, ili zato što je lični proboj stavio ispred interesa građana.

Uprkos svim zabeleženim slučajevima korupcije i klijentelizma, na izborima stalno pobeđuju i prolaze manje-više iste stranke i isti političari. Jesu li nepoštenje i neodgovornost, korupcija i klijentelizam građanima već postale toliko uobičajene pojave da na njih više ni ne reaguju? Jesu li elite gore od naroda ili su samo njegove verne predstavnice? Je li Hrvatska u tom smislu bolja ili gora od država u okruženju?

Politički analitičari, profesor na zagrebačkom Pravnom fakultetu dr Ivan Rimac i vanredni profesor na Odseku za sociologiju zagrebačkog Filozofskog fakulteta dr. Dragan Bagić, smatraju da je reč o problemu koji smo nasledili iz socijalističkog sistema i koji se može rešiti samo promenama sistema vrednosti na svim nivoima. Saglasni su i da se po tome ne razlikujemo bitno od drugih država Balkana, odnosno bivše Jugoslavije – s izuzetkom Slovenije.

Mišljenja im se razlikuju kad je reč o nepoštenju i sklonosti lopovluku među narodom u odnosu na političke elite.

Rimac: Predstavnici elita ipak su „gori“ od građana

„Otkad smo ušli u demokratiju, političari se ponašaju vrlo slično kao dok smo bili u komunizmu, s tim da su u komunizmu takva ponašanja bila prikrivana i funkcioneri bi bili sankcionisani ako bi optužbe eskalirale. Naravno, o tome se nije smelo javno govoriti. Sad, kad imamo slobodnije medije i kad je postalo gotovo nemoguće sakriti takve slučajeve, za prikrivanje malverzacija koristi se relativizacija samog kriminalnog čina i samim time se otupljuje oštrica prigovora i napada na osobe koje zloupotrebljavaju javni novac. Kao argument se koristi da optužbe dolaze sa suprotne političke strane, to jest iz suprotnog političkog spektra“, ističe dr Rimac.

On objašnjava kako se time delimično neutralizuje težina optužbi među sopstvenim biračima i one se reinterpretiraju kao podmetanje političkih protivnika. S druge strane, nastavlja dr Rimac, u javnom govoru je odavno počelo korišćenje sintagme „sukob interesa“, a ne „lopovluk“ ili „krađa javnog novca“. Time se takođe u izvesnom smislu, relativizuju optužbe na račun pojedinih političara.

Rimac smatra da tolerisanje lopovluka ipak nije dominantno jer građani pružaju otpor izbornom apstinencijom, poreznom evazijom, masovnim iseljavanjem, ali i sve učestalijim protestima. Uveren je da su predstavnici elita ipak „gori“ od građana jer, za razliku od političkog kriminala, kriminal među tzv. običnim građanima ne beleži rast.

Bagić: Političari nisu ni bolji ni gori od naroda

Dr Dragan Bagić naglašava kako ne voli da na pitanje tolerancije lopovluka i malverzacija gleda „pokvarene elite, ispravan narod“ jer smatra da je takav način rada prisutan na svim nivoima te da se političari naprosto ponašaju kao i ostatak naroda.

„Duga je naša tradicija prihvatljivosti da za sebe osiguraš nešto mimo pravila, koja seže najmanje do socijalizma, a verovatno i ranije. Ljudi su se decenijama priključivali nelegalno na vodu ili struju, gradili bez građevinskih dozvola. To postoji na svim nivoima – od čistačice koja će sredstva za čišćenje s posla odneti kući, jer to nije „ništa veliko“ ni nešto što izaziva zgražavanje. Kako se ljudi penju na skali društvenog položaja i uticaja, tako se i ta skala povećava. Takve osobe razumeju i donekle mogu da tolerišu tu vrstu ponašanja i na višem nivou. Naši političari nisu ni bolji ni gori od naroda, oni se naprosto ponašaju kao i ostatak naroda“, uveren je dr Bagić.

Jer, da nije tako, ističe Bagić, u nekom bi trenutku demokratski mehanizmi morali uvesti red u elite. Naravno, delu stanovništva takav vladajući vrednosni sistem nije prihvatljiv, pa odlučuju da se isele u druge države ili se sasvim pasivizuju.

Sporedni, arbitražni kriterijumi određuju životne uslove

„Istraživanja pokazuju da su korupcija i klijentelizam jedan od glavnih uzroka masovnog iseljavanja. Ljudi ne žele da žive u takvom društvu, ne žele da žive u društvu u kojem ne možete na temelju predvidljivih kriterijuma poput kvalifikacija, znanja, rada ili stručnosti, dobiti ono što vam pripada u skladu sa vašim zaslugama. Naprotiv, postoje neki sporedni, arbitražni kriterijumi koji određuju uslove života. Deo ljudi ne želi da živi u takvom društvu, iako bi se možda i oni mogli ’snaći’. Ne žele – i zato odlaze. Jedna od posledica je i nesklonost da se angažujete, zauzmete za drukčije društvo, jer ne verujete da će to imati dugoročan učinak, odnosno da iskvareni sistem to neće pokušati da iskoristi za sebe“, kaže dr Bagić.

Dr Rimac upozorava da su posledice života u takvom sistemu gubljenje poverenja u politički sustav u celini, smanjena participacija u političkom odlučivanju i bežanje iz politike, ili što je još gore, bekstvo iz društva to jest – iseljavanje. Situacija bi se mogla poboljšati kad bi nove političke snage mogle da se nose s preprekama koje im postavlja postojeći politički sistem u kojem se oni u izbornom procesu teško mogu da se nametnu kao alternativa postojećim političkim snagama.

Hrvatska u pat-poziciji, bez tačke preokreta

Rimac ističe ekonomiju kao drugu bitnu polugu koja bi mogla da donese društvene promene. „Koruptivnost i autoritarna vlast je prisutnija u zemljama koje imaju ili velike prirodne resurse i/ili ekonomije koje zavise od države. Kako kod nas nema pomaka u smislu da se ekonomija osamostali, odnosno odvoji od državnih intervencija i podsticaja, da se reši zavisnosti od poslova s državom, praktično smo u pat poziciji: politička moć predstavlja ultimativnu, krajnju, moć u društvu i nikakva ekonomska moć je ne može izbaciti iz dominantne pozicije“, zaključio je dr. Rimac.

Ni dr Rimac ni dr Bagić ne misle da su takve promene moguće u kratkom roku i bez promene svesti na svim nivoima.

„Društvo nam decenijama funkcioniše na taj način i više puta se činilo da smo dosegli neku tačku preokreta, pa se pokazalo da to nisu bile tačke preokreta, pa se ne usuđujem da prognoziram ništa. Iskustvo nas uči da društvo može očito dugo da izdrži i funkcioniše na taj način i to je, nažalost, postala neka faza normalnosti u kojoj se vrtimo“, zaključio je Bagić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android