„Malo nije sređeno“, kaže Safa, ulazeći u sobu. Razbacana odeća, neoprani sudovi, isprepletani kablovi elektronskih uređaja stapaju se u mali domaći haos. Na zidu su izvešane fotografije ovog i bivšeg Safinog života, u vazama je cveće i iz tih detalja posetilac zaključuje da ovo nije soba za mesec ili dva. Safa Alobaidi (60), izbeglica iz Iraka, u ovom haosu ima svoj dom.

Makar ne mora da deli neku od soba u glavnoj zgradi sa ostalim migrantima. Kao veteran Centra za tražioce azila u Banji Koviljači živi u garsonjeri u pomoćnoj kući. „Privremenu supsidijarnu zaštitu“ dobio je još 2008. Taj birokratski pojam znači da mu nije odobren azil, ali da nije mogao biti vraćen u domovinu zbog ratnog stanja. „Privremeno“ traje već skoro deset godina.

„Bagdad je bio kompletno uništen. Svako je ulicom šetao sa automatskom puškom, vojna vozila su bila svuda“, seća se Safa razdoblja okupacije međunarodnih trupa nakon pada Sadama Huseina. „Ubijali su kako su hteli. Svakog dana.“

Safi zapravo nije bilo loše kao većini sunarodnika – imao je dve fakultetske diplome i pristojan život. Ali se plašio. Za ženu i sina jedinca i, kako će se ispostaviti, najviše za svoj život. Kada je jedan prijatelj stradao u Bagdadu naprosto je rešio da ode. „Nije mi bilo važno da li Srbija, Italija, Nemačka ili Libija… samo sam hteo da mi porodica bude na sigurnom“, priča na lošem engleskom, pomažući se srpskim tu i tamo.

Početna ideja bila je tako nalik ideji koju ima većina ljudi u zbegu – on će se, kao glava porodice, negde skućiti pa onda dovesti ženu i sina. To se nikada nije desilo. Prvo se borio sa birokratijom, onda sa besparicom, meseci su postajali godine, a ženi je čekanja bilo preko glave. Prekinula je kontakt, misleći da se Safa negde baškari, možda i da ima drugu ženu.

„Moja je krivica što nisam mogao da im pomognem“, cedi Safa reči dok potiskuje suze. Na tren deluje kao ljuštura čoveka kojeg godinama iznutra izjeda savest. „Video sam sina dvaput na nekoliko minuta preko interneta. Ali nisam mogao da pričam… šta da kažem?“

Protočni dom

Priča Safe Alobaidija je egzotična. Pre velikog izbegličkog talasa 2015. u Srbiji je bilo zabeleženo jedva desetak izbeglica, ne računajući Srbe iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Više od milion ljudi je protutnjalo zemljom na Balkanskoj ruti u poslednje dve godine, a tek je šaka poželela da zaista ostane. Za razliku od Safe, i izbeglice u Banji Koviljači jedva čekaju da odu dalje pa makar to značilo plaćanje krijumčara ili trčanje preko granice na svoju ruku.

„Pričam im da iskoriste vreme u Srbiji da nauče nešto u životu, o poštovanju“, kaže Iračanin. „If you want to go – doviđenja. Ali ne zaboravite Srbiju! Srbija je mala, ali ima veliko srce“, priča dok radi na šivaćoj mašini u maloj radionici u glavnoj zgradi – to je njegov hobi i zanat.

Smeštaj u Banji Koviljači postoji već pola veka, a svojevremeno je bio prvi svoje vrste u celoj Jugoslaviji. Solidna zgrada na uzvišici iznad varoši okružena je šumom. Sa terasa i iz zajedničkih prostorija izviruju migranti, trenutno ih je stotinak ovde, uglavnom porodice i uglavnom Avganistanci i irački Jezidi. Za mnoge je Srbija ćorsokak – Mađari po samo njima znanom sistemu dnevno propuštaju tek nekoliko ljudi.

A Robert Lestmajster ih je već video više nego dovoljno. Upravnik centra je u ovoj zgradi proveo skoro ceo radni vek, tri decenije. Priča nam da je centar osamdesetih primao izbeglice iz Istočnog bloka – koje su u Jugoslaviju išli navodno na letovanje, a zatim tajno prebacivane u zapadne zemlje. Čak su i Čileanci nalazili utočište ovde nakon vojnog puča. „Svi ovi ljudi su bili u potrazi za boljim životom, to im je zajednički imenilac“, priseća se Lestmajster.

Napeto je bilo jedino 2011. godine. Tada su hiljade došljaka gravitirale oko malenog centra – spavali su gde su stigli, iznajmljivali od lokalaca smeštaj, neki su bili i u šumi. Kulminiralo je kada je jedan Avganistanac optužen da je silovao britansku državljanku. U gradiću je izbio maltene ustanak, na površinu je pokuljala i ksenofobija. Rešeno je intervencijom države i žandarmerije koja je odvezla migrante odatle.

Lestmajster se većine onih koji su prošli kroz kamp rado seća. Bilo je, kaže, i kriminalaca iz Magreba koji su lagali da su Palestinci, no većina ljudi je pravo bogatstvo za zemlje u koje su se uputili. Malo se ko zadržao toliko kao Safa, taj srdačni Iračanin sa gustim brkovima. „Safa je uključen u svakodnevni posao ovde“, kaže Lestmajster. „Plaćen je da nam pomaže u prevodu, a pomaže i na druge načine. Veoma je dobra i posvećena osoba. On želi da pomogne ovim ljudima, ali i da istovremeno popuni svoj dan.“

„Takav je život“

Širok osmeh se vraća i na Safino lice dok priča o deci i mladima koji su prošli kroz centar u Banji. Neki od njih su ga zvali „ocem“. Jedan mu se kasnije zahvalio na odlasku: „Nisi me učio samo jeziku. Učio si me životu.“

Safa bi zapravo mogao da napusti kamp, proba da nađe pravi posao i stan. Ali svoju malu haotičnu sobu u Banji Koviljači nikada nije hteo da napusti. „Ovo ovde je moja porodica“, široko pokazuje rukom ka hodniku kroz koji trčkaraju deca. „Svakog dana vidim u njima mog sina, rođaka, moju ženu… Vidim moje ljude. Svima im treba pomoć i ja pomažem. Igram se sa decom, kupujem im bombone“, kaže kroz suze.

Jer Safa zna da je propustio godine u kojima je trebalo da kupuje bombone rođenom sinu i da se tu više ništa ne može uraditi. Ima trojicu braće koji su u Nemačkoj već decenijama, jedan je ugledni lekar u Frankfurtu. Žena i sin su, preko Jordana, stigli do San Franciska. „Želim da dođu kod mene. Ali oni neće“, priča Safa kao da je svestan da niko pri zdravoj pameti ne bi iz Kalifornije došao u srpsku provinciju. Sa tim se pomirio: „Takav je život.“

Da li će ikada napustiti Centar? „Prošlo je već deset godina“, odgovara spremnim primerom: ako neko udomi mačku na samo nekoliko meseci, ona više neće hteti da ode. Ostaće uz onog ko se pobrinuo za nju. „This here… this is a warm place. I am mačka.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android