„Smrtonosna igra“, naslov je prošlog izdanja magazina „Špigl“. Podnaslov glasi „Donald Tramp i Kim Jong Un rizikuju nuklearni rat“. Uz to se vidi crtež na kome američki predsednik i severnokorejski vođa u gaćama koje nalikuju pelenama sede na bombi. U subotu ujutru je, prema južnokorejskim i američkim izvorima, Severna Koreja obavila još jedan raketni test. Navodno neuspešno, pošto je projektil eksplodirao odmah po ispaljivanju.

Zato gotovo da ne prođe ni dan a da se u novinama ili magazinima na nemačkom ne spomene Severna Koreja. Čitav spektar naslova poput „Čovek koji testira nuklearno naoruženje“ (Berliner cajtung), „Ravnoteža strahote“ (Noje cirher cajtung) ili „Ratna igra Kim Džong Una (Fokus). Zanimanje nemačkih čitalaca za Severnu Koreju ne treba dodatno buditi, ono je tu.

Faktor surovosti

Povod za redovno objavljivanje tekstova o Severnoj Koreji nisu samo testiranja nuklearnog oružja (kojih je do sada bilo pet), ni druge vojne provokacije, već i druge vesti. Praktično sve koje dolaze iz međunarodno izolovanog Kimovog carstva, poput otvaranja zabavnog parka ili jahačkog kluba u Pjongjangu. Ali, ima i sasvim drugačijih vesti.

U februaru je na aerodromu Kuala Lumpur u Maleziji otrovan stariji polubrat Kim Džong Juna – Kim Džong Nam. Napadnut je zabranjenim nervnim agensom VX. Pretpostavlja se da iza napada stoji Severna Koreja, što Pjongjang odbacuje. U decembru 2013. godine Kim Džong Un je naložio egzekuciju svog ujaka i bivšeg mentora Jang Song Teka – zbog, kako je navedeno, protivdržavnih akcija.

Ni u vezi tog pogubljenja do danas nije poznato više detalja. I to je ono što je zajedničko mnogim pričama o Severnoj Koreji i što ih, može biti, čini još zanimljivijim. Jer kada nedostaju proverene informacije ima mnogo mesta za spekulacije. Stručnjak za literaturu i medije Ekhard Pabst taj fenomen naziva – faktor surovosti. „Mislim da totalitarni sistemi bude određenu vrstu fascinacije, jer tamo se sve objašnjava i sve je motivisano istom idejom.“

Koreja kao nemačka istorija?

Upravo za nemačku publiku je, smatra Pabst, Severna Koreja posebno zanimljiva. To ima veze sa sopstvenom istorijom. „I mi smo imali diktatorsku prošlost, sa kojom se uvek iznova suočavamo. Na tome radimo i kada posmatramo druge diktature.“

Slično smatra i Štefan Vajhert, profesor novinarstva iz Hamburga. „Naravno nacionalsocijalizam ne možemo da poistovećujemo sa situacijom u Severnoj Koreji. Ali postoji jedna druga paralela. Nemačka je bila podeljena zemlja, Koreja je još uvek. DDR je imao prijateljske odnose sa Severnom Korejom.“ Posebno za starije generacije ta zemlja nije tako daleka kao što jeste na geografskoj karti.

Dodatni razlog za fasciniranost Severnom Korejom, prema mišljenju Vajherta, je sama vladarska familija Kim i njeno veličanje. Dok se Kim Džong Il – otac Kim Džong Una – retko pojavljivao u javnosti, trenutni diktator to radi svakodnevno. „Kim Džong Un nastupa u maniru Jutjub zvezde i uživa kada ga ljudi slave.“

Znatiželjan pogled na najgoru noćnu moru

Uz sve to, predsednik SAD od početka godine je Donald Tramp, čija se politika prema Severnoj Koreji znatno razlikuje od politike bivših američkih predsednika. Prema mišljenju Štefana Vajherta i to ima važnu ulogu: faktor nesigurnosti i strah od eskalacije sukoba utiču na pojačano zanimanje nemačke publike za dešavanja u Severnoj Koreji.

Većina izveštaja o Severnoj Koreji se piše iz dopisništava u Južnoj Koreji, Kini, Japanu, SAD ili Evropi. Rad stranih novinara u samoj zemlji se strogo kontroliše, svaki korak moraju prethodno da odobre državne službe. Čak i kada dobiju vizu i stignu na lice mesta, novinari se nikada ne kreću slobodno, već uvek pored sebe imaju pratioca. Takođe, jedva da ima stranih novinara koji trajno borave u zemlji. Samo dve zapadne novinske agencije imaju kancelarije u Pjongjangu: Asošiejted pres i Frans pres.

Višegodišnja dopisnica agencije AP iz Pjongjanga, Žan H. Li, smatra da je veliko zanimanje javnosti za severnokorejske teme jednostavno objašnjivo. „Severna Koreja je i dalje tajnovita zemlja i uostalom jedino preostalo ostrvo Hladnog rata. Zato su ljudi fascinirani njome. Severnokorejci to znaju i igraju na kartu takvog imidža.“

I novinare tradicionalno privlači ta mešavina, posebno u vremenima veće napetosti. Tako je magazin Špigel još u februaru 2005. godine imao naslov „Ludak sa bombom“. U tekstu se radilo o Kim Džong Ilu, ocu Kim Džong Una. Naslov je i dalje aktuelan.