Izraelski advokat Alon Kraus prevalio je četrdesetu, uvek je pomalo napet. On je sin čoveka koji je preživeo nacističke pogrome. Ima dve opsesije: nemački jezik i vreme nacističke vladavine. I on ne preza ni od čega kada se radi o toj opsesiji. Jednom je čak zaustavio nemačku turistkinju u Tel Avivu i zamolio je da mu nešto pročita iz Hitlerovog „Majn kampfa“ i da mu objasni neke odlomke. Kaže da je jedini iz teatarske grupe „Rimini protokol“ koji je pročitao celi „Majn kampf“ i to više puta, na hebrejskom i engleskom. Njegov primerak je jedan od 500 koliko ih je u Izraelu za kontrolisanu prodaju štampao jedan univerzitetski izdavač. U pozorišnom komadu „Majn kampf“ tematizuje se debata u izraelskom parlamentu Knesetu o tome da li bi trebalo omogućiti slobodno štampanje Hitlerove knjige Jedan poslanik nije želeo ni da izgovori ime te knjige, a mnogi su mislili da bi knjiga ugrozila „duhovno zdravlje naroda“.

Pozorišni kolektiv „Rimini protokol“ premijerno je izveo „Majn kampf“ na jednom festivalu u Vajmaru. To je otvorilo brojna pitanja. Režiseri Helgard Haug, Štefan Kegi i Danijel Vecel su kao i uvek okupili obične ljude, „stručnjake svakodnevnice“ a ne profesionalne glumce. Oni na bini govore o svom odnosu prema Hitlerovoj knjizi. Šestoro običnih ljudi govore o svom vrlo ličnom stavu.

„Majn kampf je otrov“

Alon Kraus kaže: „'Majn kampf' je otrov, veliča mržnju i nasilje. Ali, ja sam protiv cenzure“. On dodaje da bi trebalo da ljudi u Izraelu i Nemačkoj dobro prostudiraju ovu knjigu. Tamo su tačno opisane Hitlerove instrukcije za oružanu borbu, narastanje njegovog antisemitizma, ali i njegov pokušaj da sebe predstavi kao senzibilnog čoveka. Ovaj zadnji aspekt je izostavljen iz hebrejskog izdanja.

Autorska prava na Hitlerove spise nasledila je Bavarska. Krajem 2015, sedamdeset godina posle Hitlerove smrti, autorska prava će po važećim međunarodnim pravilima biti oslobođena od svakog ograničenja. Minhenski Institut za savremenu istoriju sprema komentarisano izdanje „Majn kampfa“ za januar 2016. Međutim, od sledeće godine bi u knjižare mogla dospeti i nekomentarisana izdanja.

Svaki protagonista ima svoju priču

„Ovom pozorišnom predstavom želimo da doprinesemo demistifikaciji ove grozne knjige“, kaže Danijel Vecel, koji je zajedno sa Helgardom Haugom bio režiser. Oni su temeljno obavili posao, počevši od scenografije. Dva ogromna regala za knjige, sobne biljke, sat sa kukavicom na opruzi i bista Mao Cedunga su zaostavština iz prethodnog pozorišnog komada ove teatarske grupe. To je bio „Kapital“ Karla Marksa. Cela scena je onda okrenuta tako da se vidi poleđina regala, a na kraju predstave se svi elementi sklapaju u ogromnu knjigu „Majn kampf“. Dve velike ideologije dvadesetog veka su taku „leđa uz leđa“. Danijel Vancel ovo teško simboličko sučeljavanje ideologija objašnjava pragmatično: „Tako smo izbegli diskusiju, šta bi bila prava scenografija za 'Majn kampf'“.

„Ko pročita knjigu ne postaje nacista“

Protivrečnosti, lomovi, neumesno, od toga su stvoreni pozorišni komadi grupe „Rimini protokol“. Po tom principu traže i protagoniste. Recimo, šezdesetpetogodišnja profesorka Sibila Flige pripoveda kako je kaom četrnaestogodišnja devojčica pukim slučajem kod uličnog prodavca knjiga našla „Majn kampf“. Ona delove prekucava na pisaćoj mašini kako bi „proniknula“ u ovo delo. Seća se da je kao maturantkinja šokirala svoje gimnazijske profesore citatima iz „Majn kampfa“. A onda sledi i epizoda u kojoj profesorica kaže kako je tu knjigu jednom poklonila roditeljima za Božić. Takvi monolozi su iritirajući.

„Ako pročitaš tu knjigu nisi samim tim nacista“, kaže Volkan, nemačko-turski reper. On ne podnosi cenzuru, jer je i sam bio pogođen, kada je napravio muzički klip o „nemačkim krompirima“, što je navodno arapsko-turski pogrdni izraz za Nemce. Volkan kaže da je važno da se obrati pažnja na jezik knjige, jer neonacisti upotrebljavaju brojne izraze iz „Majn kampfa“. Jedan od njih je „lažljiva štampa“ koji se mogao čuti na demonstracijama protiv izbeglica.

„Majn kampf“ je dostupan širom sveta

„Smatram da je ovo poput neke lupe“, kaže režiser Helgard Haug. On smatra da na različitim mestima postoje različiti razlozi za izvođenje komada, a i knjiga postoji skoro svuda. „Majn kampf“ je u tzv. Trećem rajhu bio bestseler sa 12, 5 miliona prodatih primeraka. Iza prodaje je stajala država, na početku je knjiga skupo prodavana, kasnije je poklanjana parovima na venčanju. Deset odsto od zarade zarađivao je autor Adolf Hitler, koji je time finansirao svoju partiju. Naravno, sve te knjige nisu nestale. Zvanično se prodaju u antikvarnicama, a prvo izdanje se u internetu nudi za nekoliko hiljada evra. Knjiga je širom sveta prevedena na 15 jezika.

„Knjiga je knjiga“

Na bini je i Matijas Hagebek, restaurator knjiga iz Vajmara. On je jedini koji se protivi tome da se primerak knjige iz 1938. upotrebi kao frizbi i zavitla binom. Za njega je knjiga – knjiga, i samim tim vredna da se zaštiti. I Sibila Flige bi rado zadržala primerak koji joj je ostao od deda. Alon Kraus postupa drugačije, on bez problema baca svoj primerak u kantu za đubre.

Zvanično se pozorišni komad zove „Majn kampf, tom 1 & 2“. To je više nego celovečernja predstava, to je kaleidoskop od krhotina nacističke istorije i ličnih biografija. Predstava pokazuje da najpre treba rasčarati borbeni spis Adolfa Hitlera. Tek onda ga čovek može slobodno staviti na policu ili baciti u kantu za đubre.