Pojam „Nju dil“ (New Deal) vezuje se za američkog predsednika Frenklina Delano Ruzvelta. Kako bi suzbio nezaposlenost, Ruzvelt se tridesetih godina 20. Veka odlučio za snažan investicioni program i sveobuhvatne socijalne i ekonomske reforme. Na taj način uspeo je da zemlju ekonomski i politički stabilizuje. Sigurno je da je tada, s obzirom na tešku situaciju u SAD, postojala opasnot da dođe do rasta političkog ekstremizma.

Današnja situacija u Francuskoj ne može se porediti sa SAD početkom proteklog veka. Pa ipak, može se reći da se Francuska nalazi u permanentnoj krizi. Nezaposlenost je dvostruko veća nego u Nemačkoj. Francuska zaostaje na međunarodnom tržištu u pogledu konkurentnosti, njen privredni rast već je godinama slab i tek odnedavno se postepeno oporavlja. Ta zemlja već deset godina ne uspeva da se pridržava kriterijuma koji se odnose na dozvoljeni procenat zaduženosti, dok Nemačka u međuvremenu ostvaruje suficit.

Skoro polovina Francuza se u prvom krugu predsedničkih izbora odlučila za kandidate koji kritikuju globalizaciju i ciljeve Evropske unije. U drugom krugu izbora, mnogi nisu glasali za Makrona već protiv Marin Lepen. To sa „Nju dilom“ nema nikakve veze. Kada je reč o njegovom drugom velikom paketu reformi, novi francuski predsednik traži investicioni program za čitavu evrozonu, progam koji bi trebalo da bude finansiran iz zajedničkog budžeta država evra.

Šojble insistira na pravilima

Izraz „Nju dil“ za Evropu prvi put je pomenut tokom Makronove posete Nemačkoj u martu, nekoliko sedmica pred izbore. To šta Makron pod tim podrazumeva, razradio je još pre dve godine, kao ministar privrede Francuske, u zajedničkom dokumentu s tadašnjim nemačkim kolegom po funkciji, a sadašnjim šefom nemačke diplomatije Zigmarom Gabrijelom (SPD). Evrozona bi trebalo da bude ojačana zajedničkim budžetom i novim izvršnim funkcijama. Na nivou evrozone, trebala bi da se oformi „Evro-komora“ i uvede funkcija „evro-komesara“. Cilj je osnivanje zajedničke ekonomske i socijalne unije. Makron je čak predložio uvođenje tzv. „evrobondova“, zajedničkih obveznica zemalja-članica evrozone sa zajedničkom odgovornošću.

Za konzervativni deo berlinske koalicije tu prestaje svaka šala. Zajednički budžet, zajednički dugovi – političari CDU misle da je to prebacivanje odgovornosti na nemačke poreske obveznike. Kancelarka Angela Merkel rezonovala je hladno i trezveno: „Nemačka podrška ne može da kompenzuje ono što je zadatak francuske politike.“ Evrobondove odmah je odbacila. Ministar finansija Volfgang Šojble jeste doduše za jačanje evrozone, ali njemu je tu važno da se izbori za budžetsku disciplinu – koje nema. U intervjuu za italijanski list „La Republika“, govoreći o Francuskoj, on je rekao: „Stvar je jednostavna. Ako uvedemo pravila, moramo se tih pravila i pridržavati.“ A jednom drugom prilikom nemački ministar je izjavio: „Francuska je snažna i velika i ne bi trebalo da razmišlja o tome ko će da joj pomogne“. Drugim rečima: Pomažemo Francuskoj, ali to ne bi trebalo nas da košta.

Strah od Lepenove kao sredstvo pritiska

Mišljenja političara i političkih komentatora idu iz jedne u drugu krajnost. Jedni vladi u Berlinu prebacuju da je škrta i da će joj se to osvetiti. Drugi u Makronovom planu vide drsko prebacivanje tereta finansijske zaduženosti na leđa Nemačke. Gregori Kles iz briselskog trusta mozgova „Brigel“ veruje da će Makron iz taktičkih razloga probleme da rešava redom. „On bi najpre trebalo da se skoncentriše na reforme na unutrašnjopolitičkom planu i da pokaže da će se držati pakta stabilnosti evra, kako bi povratio poverenje Nemačke i evropskih partnera“. Pre izbora za Bundestag, Makron se neće odvažiti da krene u javnost s idejama o reformi Evropske unije.

Politikološkinja Ulrike Gero veruje da Makron ima u rukama sredstvo kojim može da izvrši pritisak na Berlin. U razgovoru za agenciju DPA Geroova kaže: „Makron može da podseti na primer Velike Britanije. Nemačka mnogo gubi kada takva jedna zemlja ’poludi’. Makron bi mogao da kaže: ’Ako mi ne pomognete, imaćete kasnije posla s Marine Lepen’.“ Ali to bi moglo da ima i suprotan efekat. Ukoliko bi nemačka vlada popustila, onda bi tokom predizborne kampanje u Nemačkoj evroskeptici mogli da dobiju na značaju.

Mnogi veruju da je na kocki više politički, a manje ekonomski aspekt. „Nju dil“ je spasao SAD i očuvao demokratiju, uprkos teškoj ekonomskoj krizi. U Nemačkoj i drugim zemljama bilo je drugačije. Zato poslanik Evropskog parlamenta Elmar Brok upozorava: „Evropa se raspada. Emanuel Makron je poslednja šansa. Moramo nešto da preduzmemo.“ Ali šta? Mišljenja su veoma različita.