Boris Malagurski (34) dočekuje publiku sa osmehom. Iako ima uznemirujuće vesti. „Pre pola sata je policija bila ovde“, kaže srpsko-kanadski autor pred stotinak posetilaca u jednoj sali frankfurtskog hotela Majnhaus. „Na tren je izgledalo da neće biti projekcije“, kaže, neko je anonimno prijavio stvar. „Navodno je trebalo da se prikaže zabranjeni film.“

Publika odmahuje glavom u neverici, poneko se smeje. Svi u prostoriji znaju da film koji se prikazuje tog ponedeljka uveče (31. oktobar) nije zabranjen – iako je krajnje kontroverzan. Malagurski nakratko drži publiku u neizvesnosti. „Onda smo im objasnili pozadinu. Sada smo takoreći pod zaštitom policije“, obznanjuje sa smeškom.

Bioskopi otkazuju projekcije

Gledaoci u sali znaju pozadinu priče, inače ne bi ni bili ovde. Naime, prvobitno je planirano da se novi film Borisa Malagurskog „Republika Srpska: Borba za slobodu“ daje u bioskopima. Ali projekcija planirana za 22. oktobar u Sinemaksu u Ofenbahu otkazana je baš kao i termini u Štutgartu, Diseldorfu, Dortmundu i brojnim gradovima Švajcarske i Austrije.

To što se bioskopi redom povlače može se pripisati kampanji za bojkot koju vode mladi bosanski aktivisti. Oni Malagurskom prebacuju da je u dosadašnjem radu širio srpsku nacionalističku propagandu i pre svega da ublažava genocid u Srebrenici.

Za te aktiviste je već naslov novog filma provokacija. Republika Srpska je deo BiH skoro sasvim naseljen Srbima, nakon što je u ratu devedesetih godina nesrpsko stanovništvo sistematski progonjeno.

„Sad film teži da prikaže tu tvorevinu kao rezultat borbe za slobodu, iako je mnogo onoga što je doprinelo njenom stvaranju utemeljeno na genocidu, progonu i silovanjima“, kaže Selma Jahić. Ona je preživela genocid u Srebrenici i spada u inicijatore poziva na bojkot filma.

Kritičari nisu stigli da vide film

„Kako neko može da kritikuje film koji nije video?“, pita Malagurski, koji je ranije radio za ruske državne medije RT i Sputnjik. Naglašava da je pozivao kritičare da posete projekciju kako bi sami stekli sliku. „Recimo novinari koji se stvarno interesuju za film mogu da ga vide. Ali deluje mi da većina novinara ne želi da se udubi u temu.“

Zbilja, pozivi na bojkot se zasnivaju na trejleru filma koji je objavljen u julu, te pre svega na dosadašnjem radu reditelja. U ranijim filmovima je recimo tvrdio da ima izvora prema kojima u Srebrenici – gde je nakon pada grada u leto 1995. vojska Republike Srpske masakrirala

8.000 nenaoružanih Bošnjaka – nije ubijeno više Bošnjaka nego Srba. Ta lažna tvrdnja odavno je opovrgnuta, ali kod Malagurskog u filmu ostaje bez odgovora.

„Ko zna njegova ranija dela i intervjue, treba samo da sabere dva i dva kako bi znao o čemu se radi u ovom filmu“, kaže Selma Jahić.

Nacionalistička bajka

Ko želi da sam stekne uvid mora da ode na neku od redovnih projekcija. One se sada održavaju u daleko manjim salama. Oni koji unapred kupe kartu saznaju tačno mesto samo par sati pre početka projekcije.

U Frankfurtu je u ponedeljak stotinak ljudi došlo u hotel Majnhaus gde se obično održavaju konferencije. Malagurski pre projekcije deluje kao bucmasti sunnyboy, u kariranom sakou pomalo podseća na televizijske zabavljače iz pedesetih godina. Zahvaljuje prisutnima za posetu, zahvaljuje i Srpskom kulturnom centru iz Ofenbaha za podršku.

To udruženje će pak kasnije na upit Hesenskog javnog servisa (HR) saopštiti da nema ništa sa organizacijom te večeri.

„Ovo je prilika da ispričamo našu priču“, kaže reditelj otvarajući projekciju. Stvarno će uslediti priča – u stilu kakve nacionalističke bajke.

Krajolici, patos, istorijski mitovi

Estetski „Republika Srpska“ podseća na putopis. Pripovedač vodi gledaoce kroz bosanske gradove i krajolike, koji se predstavljaju širokim kadrovima i snimcima iz vazduha. Tu i tamo srpski reditelj poreklom iz Bosne umeće tobožnje mudrosti poput: „Biti Srbin znači biti slobodan, i to je ono što drugima smeta.“

Krajolici i patos su ipak samo kulisa pred kojom Malagurski širi svoju verziju istorije Srba u BiH. Istoriju jednog potlačenog naroda koji je očuvao sebe i identitet samo zahvaljujući vojnom otporu i samoorganizovanju.

Republika Srpska se predstavlja kao rezultat te vekovne odbrambene borbe protiv nadmoćnih neprijatelja (Turaka, Austrijanaca, Hrvata, Bošnjaka) i kao garant za preživljavanje Srba u Bosni. Da bi se izdržalo ovo šarenoliko, a ipak crno-belo prikazivanje, Malagurski poseže za trikom koji odlikuje njegov dosadašnji rad: masovno izostavljanje.

Zločini drugih

Malagurski izdašno predstavlja patnju koju su Srbi iskusili ponajviše u 20. veku. Ne pominju se pak brojni zločini počinjeni u ime srpstva. Od masakara nad albanskim civilima na Kosovu nakon pripajanja srpskom kraljevstvu, preko zločina srpskih četnika nad muslimanskim stanovništvom istočne Bosne u Drugom svetskom ratu, sve do sistematskog proterivanja nesrpskog stanovništva iz oblasti Bosne i Hrvatske devedesetih godina.

„Naš film ne stavlja zločine u žižu“, reći će Malagurski posle za HR. Ali, dodaje, važno je shvatiti da je u Prvom svetskom ratu trećina srpskog stanovništva stradala. „Srbi su bili žrtve užasnog genocida u Drugom svetskom ratu. Da ne pričamo o patnjama pod austrougarskom i osmanskom okupacijom. Zašto je onda pogrešno ako tražimo da se uzmu u obzir naše žrtve u borbi protiv okupacije i kolonizacije?“

Zapravo se radi o nečemu većem od uzimanja u obzir. Pripovedački fokus je možda drugde, ali film se izdašno bavi zločinima – drugih. Zanimljivo je da u dokumentarcu, koji toliko teži istorijskim dimenzijama, ne govori nijedan jedini istoričar. Malagurski nas pak uverava da su istoričari konsultovani pri istraživanju.

Genocid se ne negira

Nije mu nikako namera da negira srpske zločine, naglašava reditelj. Naprotiv, kaže, u filmu se osuđuju zločini koje su počinili Srbi. I stvarno, mora se reći da film pominje genocid u Srebrenici, čak ga označava kao „zločin koji se ne može opravdati“. Nema negiranja, za koje Malagurskog kritičari često optužuju.

Autor ipak radije drugima prepušta da svirepost srpskih trupa iz leta 1995. nazovu pravim imenom. Umesto da pripovedač govori o genocidu u Srebrenici, on tek utvrđuje da je Međunarodni krivični sud u Hagu zločin okarakterisao tako.

„Sud je rekao svoje, i ja to prenosim bez poricanja“, kaže Malagurski. „Nisam pravnik. Ali ne razumem nesigurnost koja neke ljude tera da u svakom razgovoru u Bosni uvek pitaju da li je u Srebrenici bio genocid. To je određena vrsta podozrenja kojom ne želim da se bavim.“

Da se ne pomuti ukupna slika

Takva izjava je tipična za Malagurskog. Po njemu, nije problem u njegovom odbijanju da genocid nazove genocidom – i to u filmu kojem ne manjka jasnog pripisivanja krivice – već je problem u navodnoj opsesiji onih koji ga o tome pitaju. „Odlučno osuđujem sve zločine“, kaže Malagurski, „čak mogu da prihvatim kritiku da smo mogli više da pričamo o nepočinstvima srpske strane. Ali nema govora o tome da pravdamo ili umanjujemo (zločine).“

Misterija Borisa Malagurskog ostaje kako uspeva da „osuđuje“ dela o kojima u prvi mah i ne priča. Takođe je misteriozno kako se navodna osuda srpskih zločina u Bosni ne kosi sa činjenicom da se Radovan Karadžić u filmu pominje tek kao borac za prava bosanskih Srba.

Onda je konsekventno – premda cinično – što su veliki delovi filma snimani u Višegradu. Pitoreskna varoš istočne Bosne sa svetski poznatim osmanskim mostom preko Drine, upadljivo je često kulisa za ono što Malagurski govori. Ne pominje pak da je baš to grad u kojem su srpske trupe masakrirale stotine Bošnjaka još tri godine pre Srebrenice. Ni da je u ovom gradu vođen „hotel za silovanje“ u kojem su srpski vojnici mesecima zlostavljali zarobljene Bošnjakinje.

Publika je oduševljena

Izostavljanje činjenica je deo koncepta. „Republika Srpska“ je filmski melem za srpske nacionaliste koji i ne pokušava da sakrije tu svoju funkciju. Efekat ne izostaje. Na kraju projekcije, više minuta traje aplauz za Malagurskog.

U diskusiji koja sledi, gledaoci se utrkuju u pohvalama. Jedan čovek traži da se film prikazuje u školama. Jedna žena kaže da redovno plače kada gleda filmove Malagurskog – jer je dirnu.

Malagurski je svojoj publici ispričao priču koju je ova htela da čuje. Da je po njegovom, film bi trebalo da se prikaže u drugim nemačkim gradovima – ako se za to nađe prostor.

*ovaj tekst je originalno objavio Hesenski javni servis na nemačkom jeziku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.