Šaušpilhaus u Beču veličinom je mali. Svega 220 sedišta, uključujući balkon. Sva ta mesta davno su rasprodata za večerašnju premijeru komada Biljane Srbljanović „Princip (Mali mi je ovaj grob)“, koji podgreva stara pitanja o Sarajevskom atentatu uoči njegove stogodišnjice. Osim toga, na scenu se iznose nove dileme, pa je tako na zvaničnoj stranici Šaušpilhausa predstava najavljena i kao prilog diskusiji o etici terorizma: da li se pucnji u jednog čoveka i njegovu trudnu ženu – ma ko oni bili – mogu opravdati nacionalnim ili ideološkim razlozima?

Kontroverzna tematika obnovila je debatu i u Srbiji, pa očekivano donela nove zlurade komentare tabloidne i manje tabloidne štampe, poput opaske da Biljanu Srbljanović „u Srbiji neće, pa će morati u Austriju“ (Kurir). „Nacionalisti me i dalje vređaju i prebacuju mi da želim da Srbiji pripišem krivicu za Prvi svetski rat. To je potpuna besmislica“, kaže autorka u opširnom intervjuu za bečki Viner cajtung. „Svi znaju da su do rata doveli složeni interesi moćnika, a ne pucnji iz Sarajeva. Atentat je samo stilizovan kao zgodan povod.“

Princip – hrabri, ludi dečak

Iako je uložila pola godine u kopanje po arhivama i upoznavanje Gavrila Principa i mladobosanaca iz svih uglova, Srbljanovićeva kaže da je istorija po sebi posebno ne zanima. „Mene zanima sadašnjost, živim za trenutak. U arhivskom istraživanju sam tražila paralele sa današnjim društvom i našla sam ih u Mladoj Bosni“, kaže ona za bečke novine. „Mladobosanci su bili levi anarhisti, želeli su da oslobode zemlju od habzburške vladavine. Ali takođe su se zalagali za emancipaciju žena i čitali iste knjige koje sam ja čitala decenijama kasnije. Da sam tada živela, sigurno bih bila jedna od njih.“

Da li je Gavrilo Princip bio terorista ili nacionalni heroj? „E pa nije bio ni jedno ni drugo, zato je Biljanina drama fantastična jer se ne bavi istorijom već ljudima u njoj, strahovima i nadanjima tih mladića koji veruju u svoje ideale južnoslovenskog bratstva, oni imaju i svoje unutrašnje sukobe i dileme u odnosu na političke ideje koje zastupaju“, rekao je nedavno Dino Mustafić koji će sledeće godine postaviti isti tekst u Beogradu i Sarajevu. Tako Biljana Srbljanović nije težila da razmrsi nerazmrsivu večnu dilemu o heroju ili teroristi već Principa slika kao idealistu i – žrtvu. Kako je rekla za sarajevske Dane, „Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro...“

Beskrajna spirala nasilja

U intervjuu Viner cajtungu govorila je i o kontinuitetu idealizma i nasilja u Srbiji, gde je i devedesetih bilo mnogo hrabrih, mladih i ludih. „Početkom ratova devedesetih i mi smo romantizovali otpor. Angažovali smo se politički veoma naivno, ne znajući kakve posledice to ima. A onda je, tokom demonstracija, ubijen moj prijatelj. To je trenutak kada shvatite koliko je sve ozbiljno i tragično. Isto je tako strašno šta su mladobosanci doživeli po zatvorima. To je druga, tamna strana revolucije.“ Upravo je idealizam mladih, smatra autorka, zloupotrebljavan čitav vek, sve do danas. „Vidim vezu između atentata na Franca Ferdinanda i onog na Zorana Đinđića – beskrajnu spiralu nasilja.“

Biljana Srbljanović je na nemačkom govornom području svakako najpoznatija dramska autorka iz Srbije. Popularnost duguje, između ostalog, čuvenom ratnom dnevniku koji je vodila tokom bombardovanja 1999, a koji je objavio nemački nedeljnik Špigel. A i to bombardovanje uklapa se u istu spiralu nasilja. „Nakon rata sam mislila – konačno je gotovo. Ali nije gotovo. Nikad neće biti gotovo jer svet nije dobro mesto. Tada sam bila protiv nasilja, a i danas sam, ne jer sam lično patila nego jer je nasilje pogrešno. Kada se debatuje o vojnoj intervenciji Amerike u Siriji i dalje mislim da je to u osnovi pogrešno, umarširati u tuđu zemlju i bombardovati gradove samo zato što tamo živi neki diktator. Posle svega što sam doživela znam da to ne donosi ništa. Nasilje uvek ostaje pogrešno.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković