U Beograd svakodnevno stiže 200 do 300 ljudi, mahom iz Avganistana, Sirije, Pakistana i afričkih zemalja. Humanitarne organizacije kažu da poslednjih nedelja broj došljaka „stabilno raste“. Većina aktivista i pomagača, koji su bili aktivni u prethodnih godinu dana, ponovo su svakodnevno u parku kod autobuske stanice gde se migranti okupljaju kako bi se informisali o nastavku puta prema Mađarskoj ili stupili u kontakt s krijumčarima.

Mali park kod dolaznog perona već je poznat kao Sirijski park dok se onaj preko puta ulice kolokvijalno naziva Avganistanskim parkom. Policija i obezbeđenje s obeležjem Komesarijata za izbeglice patroliraju ovuda, nadgledaju situaciju i pokušavaju da spreče ležanje na zelenim površinama i postavljanje šatora. Većina izbeglica noći provodi u azilantskom centru u Krnjači. Dva autobusa prevoze sve zainteresovane do tog centra, gde došljake čekaju kreveti, hrana, tuševi i bežični pristup internetu.

Krijumčari nude usluge

Eljasin, 26-godišnji Avganistanac, zajedno sa svojim prijateljima propustio je autobus do Krnjače. Sada na klupi u parku raspravljaju kako da postupe. Tu ne smeju da spavaju, a novca za hostel nemaju. „Došli smo iz Bugarske pre dva dana. Kada smo čuli da ovde možemo ostati u centru grada bez ikakvih papira, odlučili smo da napravimo malu pauzu i pripremimo se za sledeću prepreku – Mađarsku“, kaže Eljasin. „Odmarali smo se u kampu, ali smo hteli da vidimo i grad. Beograd je prelep! Posle mnogo vremena smo proveli jedan lep dan i nije nam žao što smo propustili autobus.“

Avganistanac i njegovi kompanjoni – uglavnom maloletni – napustili su domove u rodnom Bagranu, selu u provinciji Helmand koje je pod kontrolom Talibana. Zajedno su prošli Iran, Tursku, Bugarsku i Srbiju, delimično peške, krijući se. Granice su prelazili ilegalno.

„Naše selo je jako uporište Talibana. Nismo imali izbora. Morali samo da napustimo kuće da bismo živeli normalan život, da bismo se obrazovali, bili poštovani kao ljudi. Želimo da radimo kako bismo porodicama obezbedili što više novca“, kaže mladić. „Znam, ne mogu sve postići odjednom, ali moram da probam. Ni ovaj put nije teži od života u Avganistanu.“ Dodaje da bi sve išlo mnogo lakše ukoliko bi imali novca za krijumčare. U Krnjači je čuo da se za 1.500 evra tako može stići „do Evropske unije“. „Ali mi nemamo toliko novca i moraćemo sami da se snađemo, kao i do sada.“

Tokom razgovora prilazi jedan dečak, ponosno mašući nekakvim papirom. „Našao sam uputstvo kako da stignemo do kampa“, kaže dečak. Zabrinuta lica Avganistanaca se razvlače u osmehe, pozdravljaju se i hitaju na obližnju tramvajsku stanicu.

Neljudski uslovi kod Horgoša

Prema podacima UNHCR-a, trenutno je u tranzitu kroz Srbiju oko 1.400 migranata. Iz Beograda idu na sever, ka Mađarskoj, autobusom ili prevozom koji organizuju krijumčari.

Nakon stanke u Subotici, migranti idu ka periferiji Horgoša gde je na ničijoj zemlji između dve države niklo malo šatorsko naselje. Više od 300 ljudi boravi u improvizovanim skloništima, ispod krošnji i razapetih ćebadi. Pored se uzdiže mađarska granična ograda, opasana bodljikavom žicom. Ljudi strpljivo čekaju šansu da pređu na teritoriju Evropske unije.

Među njima srećemo Mahmuda, 17-godišnjeg mladića koji je napustio Avganistan sa još 12 članova porodice. „Došli smo ovde pre 20 dana, i još uvek čekamo da pređemo u Mađarsku. Nema strogo utvrđenih procedura, mađarske vlasti puštaju male grupe od petnaestak ljudi dnevno, uglavnom porodice s malom decom. To je mali broj, s obzirom da ovde kampuju stotine ljudi.“

Kamp raste iz dana u dan. Među izbeglicama je već prozvan „malim Idomenijem“, jer rđavi uslovi podsećaju na to grčko seoce u kojem od nedavno više nema migranata. Kod Horgoša nema toaleta ni tuševa, a hranu, piće i čistu odeću donose samo volonteri raznih dobrotvornih organizacija. Žene na jedinoj česmi peru odeću, dok muškarci kopaju rupe u travi, kako bi založili vatru. Samo deca su u svom elementu, bosonoga trče među šatorima i šutiraju konzerve.

„Situacija nije dostojna ljudi, ali mi to ne smeta. Samo hoću da nastavim put do Švajcarske. Ako sledećih dana ne uđemo u Mađarsku, ponovo ću potražiti krijumčare“, kaže Mahmud.

Njegova mnogočlana porodica do sada je potrošila 35.000 evra na krijumčare. „Prodali smo sve što smo imali u Avganistanu, uključujući i kuću. Novac koji smo usput trošili se dobro isplatio. Recimo kada je makedonska policija uhvatila mene i brata dok smo prelazili u Srbiju. Dan nakon što su nas vratili u Grčku, već smo ponovo bili na putu za sever. Krijumčari su nas prebacili do Horgoša gde smo ponovo zajedno s porodicom.“

Mahmud kaže da mu je jedina ideja da što pre ode dalje. „Čak i ako nas mađarska policija vrati, probaćemo preko Rumunije. Nećemo odustati dok ne stignemo u Švajcarsku.“