Bez pasoša EU, čovek na Malti može da radi i živi. Ali ako nema dovoljno para, mora da vrati decu u zemlju iz koje je došao. Imati dovoljno para znači zaradu od minimum 19.000 evra godišnje i još skoro četiri hiljade po detetu. Takav je zakon donet 2007, a od nedavno je počeo doslovno da se primenjuje.

Srbi, na udaru ovog propisa, trenutno, zavise samo od diplomatske veštine svoje države da izdejstvuje neko pozitivno rešenje. Ali ne treba, imati previsoka očekivanja, kaže Bronislav Radulović nekada srpski novinar i urednik a danas radnik administrativnog obezbeđenja jedne univerzitetske ustanove na Malti: "Imamo status državljana trećeg reda, kao Afrikanci i Azijati. Nemamo poseban status iako smo iz Evrope. Prepušteni smo sami sebi".

Kada stranac rođen izvan EU dođe na Maltu da nešto radi, bez problema će dobiti dozvolu i ličnu kartu. Penzija i zdravstveno osiguranje se stiču uplatom doprinosa na račun nacionalnog ili privatnog fonda. Stranac, dakle, od Malte može očekivati onoliko socijalne sigurnosti koliko je spreman da u nju uloži. Za oko 20.000 Srba, poput Bronislava i taj računovodstveni odnos sa malteškom republikom, bolji je od života u Srbiji.

„Novac kojim sam plaćen je minimalan u odnosu na malteška primanja ali ja sam zadovoljan", kaže Bronislav i dodaje da „nije na ovo ostrvo došo da bi se obogatio već da bi dostojanstveno živeo".

Malteško-jugoslovenski odnosi uspostavljeni su još 1969. godine, ali danas, Srbin kojem zatreba usluga sopstvene države, mora da se obrati konzulatu u Rimu. Paradoks je da Malta sa pola miliona stanovnika u Srbiju izvozi mnogo više robe nego što iz nje uvozi. Recimo 2017. godine Srbija je na Maltu izvezla robu u vrednosti od milion, a uvezla za 25 miliona evra. Srbija doduše na Maltu masovno izvozi ljude.

„Bukvalno su na svakom koraku i ima nas iz svake struke. Nemoguće je pobeći od naših ljudi. Ima dobrih, učenih ljudi ali ima puno i kriminalaca", kaže Bronislav.

Malta nije prvi izbor većine iseljenika, jer oni radije odlaze u Nemačku, Švedsku ili Norvešku, gde mogu više da zarade. Bronislav je otišao zato što, kako kaže, život u Srbiji više nije mogao da izdrži.

„Dešavalo mi se da šest meseci, kao urednik jednog portala, ne dobijem platu i da svih tih meseci budem bez zdravstvenog osiguranja", seća se Bronislav. Velika je njegova odlučnost da se na Balkan nikad ne vrati, „osim u slučaju neke revolucije koja bi me uverila da za mene tamo ima mesta".

Od čistača do menadžera kroz tri godine

Marko Stojanović iz Niša će se možda vratiti u Srbiju, ali tek kao penzioner. Do tada će raditi i graditi karijeru u Paradise Bay Hotelu ili u nekom drugom, ako mu ponude bolju platu i uslove rada. Cilj mu je da jednog dana dogura do mesta generalnog menadžera i to nije udaljena fantazija nego nešto što je realno i dostižno ovde na Malti. Zašto nije i u Srbiji?

„U Srbiji je to nemoguće jer politika ima veliki uticaj. Nemaš jednostavno priliku da pokažeš šta sve umeš i koliko vrediš".

Marko je završio Fakultet za fizičku kulturu, ali se nije libio bilo kakvog posla. Došao je pre tri i po godine, počeo je kao čistač. Čim se snašao, „povukao" je i brata sa sobom. Danas je menadžer noćne smene u hotelu u kojem je i počeo karijeru.

„Moja prva satnica, kad sam bio čistač u ovom hotelu, bila je 4,5 evra. Plata mi je bila 700 evra. Vremenom sam počeo da radim dodatne poslove, povećali su mi satnicu. Ovde kad radim prekovremeno i noćnu smenu, plaćaju duplo", kaže Marko.

Troškovi života na Malti nisu mali. Stan je teško unajmiti za manje od 700 evra. Hrana, odeća i obuća su skuplji nego u Nemačkoj. Zarada varira od struke do struke, ali prekovremeni rad se plaća pa pridošli ljudi imaju motiv da puno rade. „Sada mi je dnevnica 16 evra po satu", kaže Marko i dodaje da je ta zarada u Srbiji teško dostižna kao i brz napredak u poslu isključivo na bazi znanja, rada i truda.

Većina ljudi na Maltu dolazi jer je novi početak relativno lak, procedure su jednostavne, a engleski je masovno u upotrebi. Malteška je vlada objavila da ima potrebe za novih 30.000 radnih mesta.

„Možda se kajem što se nisam potrudio da u Srbiji nešto promenim, ali nije bilo lako i nisam imao vremena. Sa 27 godina sam morao da počnem novi život kako bih došao do šanse da stvaram svoju porodicu. U Srbiji nisam video tu mogućnost", kaže Marko.

Odmor na Malti pre odlaska u Švajcarsku

Mogućnost da u Srbiji stvara porodicu ne vidi ni bračni par Kostić iz Vranja. Oni su, doduše, na Maltu došli samo na kraći odmor pre definitivnog odlaska iz Srbije početkom iduće godine. Ideja im je da odu u neku od zemalja u kojima je Nemanja Kostić već sticao radno iskustvo.

„Otići ćemo u Švajcarsku i Italiju, to su zemlje gde mogu da živim i bar nešto priuštim sebi i svojoj porodici. U Srbiji nema života, nema napretka. Radiću šta stignem, samo da imam para", kaže Nemanja Kostić.

Nemanja i Tijana Kostić nemaju čvrst plan. Samo znaju da u rodnom Vranju za njih nema ni mesta ni budućnosti. Tijani sve to teško pada i ne pokušava da sakrije ogorčenost.

„U Vranju je situacija takva da se sistematski uništava grad. Sve što vredi mora da ode, primorano je. Niko ne želi da ide, kod kuće je ipak najlepše. Ali ljudi su primorani".

Tijana je diplomirani ekonomista i volela bi da i u inostranstvu radi u struci. Spremna je, međutim, da radi i da se osposobljava za druge poslove. Uopšte joj nije bitno u kojoj će zemlji živeti ako joj ona omogući minimum uslova za formiranje porodice.

„Nad Srbijom je tama i biće još dugo tama. Jedino što me veže za Srbiju je moj otac koji u svojoj 65-oj godini takođe želi da ode. Ni jedna od dve ćerke mu ne rade. On sam od ove države nije dobio ništa iako je radio ceo radni vek. Uložio je puno u mene i moju sestru, odricao se da bismo mi završili fakultet. Želi da nas vidi da smo negde cenjene, da smo srećne", priča Tijana.

Po percepciji sreće, inače, Srbija je prema istraživanju UN-a (World Happiness Report) za 2019. godinu na 70. mestu svetske rang liste. Istraživanje je obuhvatilo 156 zemalja. U regionu najsrećniji su Slovenci i Rumuni a najnesrećniji su Crnogorci, Hrvati, stanovnici BiH i Makedonci. Ocenjivani su faktori saosećanja, slobode, iskrenosti i zdravlja u svojoj zemlji. Nada u bolje sutra nije merena, ali kod Tijane i mnogih ljudi koji žure da napuste Balkan, dobila bi najnižu ocenu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android