Brzo i bez oklevanja odgovara na svako pitanje: Muhamad Ajub Šaik, pakistanski ministar za zdravstvo, tokom intervjua u jednom hotelu s pet zvezdica u Islamabadu ne pokazuje nikakva osećanja. Ne uzrujava se na pitanja o situaciji s dečjom paralizom, bolešću koja je osamdesetih godina prošlog veka širom sveta godišnje bila odgovorna za stotine hiljada slučajeva paralize i smrtnih slučajeva kod male dece. Danas je Pakistan jedna od tri poslednje zemlje u svetu u kojima se bolest pojavljuje – pored Nigerije i Avganistana.

I vakcinisana deca obolevaju

Prema ministrovim rečima, razlozi za to su očigledni: „Četrdeset odsto naše dece je neuhranjeno", kaže on za DW. Vakcinacija još nije rutinska stvar, a u mnogim područjima vladaju veoma loši higijenski uslovi. Manje od polovine pakistanskog stanovništva ima pristup toaletima priključenim na sanitarni čvor.

Bolesti sa simptomom proliva su svakodnevica, priča Šaik i pojašnjava da telo sa slabim imunološkim sistemom ne prihvata vakcinu jednako dobro kao zdravo telo. Tako on ujedno objašnjava činjenicu da je od 19 novih slučajeva dečje paralize, koji su 2016. prijavljeni u Pakistanu, polovina dece bila vakcinisana protiv polio-virusa. Kod te dece cepivo nije bilo delotvorno.

Polovica prijavljenih slučajeva potiče iz pograničnih regiona na severozapadu zemlje, većina ostalih je iz južne provincije Sind. Tu, daleko od glavnog grada Islamabada, daleko od hotela s pet zvezdica, može se videti ono na što ministar misli kada govori o bednim uslovima: u Karačiju, glavnom gradu provincije Sind, gradskoj grdosiji od 20 miliona stanovnika, većina porodica živi s manje od dva dolara dnevno. Ređaju se slamovi, a većina državnih zdravstvenih ustanova u tom gradu nema modernu medicinsku opremu.

Uspeh Indije kao motivacija

Uprkos tim teškim uslovima je Globalna inicijativa za iskorenjivanje dečije paralize, koju podržavaju Svetska zdravstvena organizacija i Unicef, poručila je da će još jače raditi na suzbijanju bolesti. I Pakistan konačno treba da dobije epitet Polio free, kaže Aziz Memon, član upravnog odbora pakistanskog ogranka međunarodne organizacije Rotary, koja takođe podržava Inicijativu.

U početku kampanje GPEI 1994. godine je u Pakistanu godišnje još bilo beleženo 20.000 novih slučajeva u kojima su se deca inficirala tim virusom. Prošle godine je brojka opala na 54 prijavljena slučaja, a ove na 19. „Blizu smo cilja, ali još nismo uspeli", ističe Memon. Susedna Indija zabeležila je poslednji slučaj dečije paralize pre pet godina, a od 2014. godine problem u toj zemlji važi kao rešen.

Pakistan bi da ide tim stopama. Jedanput mesečno se od ponedeljka do srede vrši vakcinacija po kućama. Uz to su u nekoliko mesta uspostavljeni stalni punktovi u ambulantama ili manjim bolnicama gde roditelji mogu da dovedu decu na vakcinaciju. Od četvrtka do petka pomagači ponovno hodaju od vrata do vrata, kako bi pronašli onu decu koja eventualno nisu bila kod kuće od ponedeljka do srede.

Talibani kao pretnja

No, to sve nije dovoljno, kaže Tahih Aziz Šaik koji radi u jednom od 30 malih gradskih zdravstvenih centara u Karačiju. „Vlada u Pakistanu se mora boriti protiv siromaštva", kaže taj lekar. A i higijenski uslovi se, kaže on, moraju hitno poboljšati. Tek onda, ističe on, njegova zemlja će moći da se potpuno reši dečije paralize.

Uz to postoji još jedna paralelna borba koja itekako ima veze sa dečijom paralizom – borba protiv Talibana. Oni su u prošlosti često napadali stanice za vakcinisanje dece na severozapadu zemlje. Za njih je vakcina zapadna novotarija protiv koje se treba boriti. Tako lekari, roditelji i svi koji podržavaju kampanju vakcinacije boreći se protiv dečije paralize zapravo na neki način rizikuju da postanu meta terorista.