Završava se najcrnje poglavlje u istoriji Marijupolja. Ukrajinski borci napuštaju čeličanu Azov nakon tromesečnog otpora tokom kojeg su bili odsečeni od ostatka vojske. Neki izlaze sami, druge odnose na nosilima, neki ostaju da ili odu poslednji ili poginu boreći se.

Oni koji su izabrali zarobljeništvo mogu jedino da se nadaju da budu razmenjeni za ruske zarobljenike. Teško je reći da li će tako biti. Rusija očito sa time ne žuri, i koristi ratne zarobljenike za ponižavajuću propagandu.

Ime grada Marijupolja na Azovskom moru sada zna ceo svet. U istorijskim knjigama stajaće na početku svake priče o ovom brutalnom ratu.

Marijupolj je prvi veliki ukrajinski grad koji je ruska vojska razarala sistematski, ne mareći za civilne žrtve. Grad se brzo našao u obruču, ali se suprotstavio i postao simbol otpora.

Ujedno, to je jedini veći grad na okupiranom jugu Ukrajine koji se tako borio. Zašto su drugi gradovi lako pali, o tome će u Kijevu morati da razmisle.

Još se ne zna koliko je ljudi poginulo u lučkom gradu koji je pre rata brojao pola miliona stanovnika. Strahuje se da ima desetine hiljada mrtvih. Posle dugog granatiranja, maltene nema čitave zgrade.

Nema sumnje da je to sve zajedno ratni zločin.

Marijupolj je tako brutalno razrušen jer je Rusima strateški i simbolički važan. Drugi najbitniji industrijski centar Donbasa – posle Donjecka – ujedno je važna trgovačka luka.

Još 2014. su proruski separatisti nakratko zaposeli Marijupolj, ali ga je ukrajinska vojska brzo oslobodila. Od tada je linija fronta bila samo nekoliko kilometara od grada. Dve divovske fabrike, čeličana i metalurški kombinat, nastavljale su sa radom.

Osam godina su građani Marijupolja živeli na buretu baruta. Ali, osim jednog napada iz 2015. kada je stradalo više od trideset ljudi, grad je do ovog februara bio pošteđen žrtava i razaranja.

Tokom tih godina je Marijupolj postao centar rusofonog, ali ukrajinskog Donbasa. Plavo-žute zastave bile su trn u oku onima koji su hteli da vide Marijupolj kao deo otcepljene teritorije. To je ujedno razlog za posebnu surovost ruske vojske.

Pored toga, Marijupolj je na kopnenom mostu od Rusije do anektiranog Krima. Očito da Rusija hoće po svaku cenu da obezbedi tu kopnenu vezu.

Svakako je bitan razlog i činjenica da je puk Azov, koji su osnovali radikalni nacionalisti, imao svoje sedište upravo u Marijupolju. Uostalom, upravo su ti borci imali odlučujuću ulogu u oslobađanju grada 2014. godine.

Godinama je tema ruske propagande postojanje puka Azov, male, ali poznate i dobro naoružane jedinice koja je svojevremeno pridodata ukrajinskoj Nacionalnoj gardi. Otkako je Rusija proglasila „denacifikaciju“ za zvanični ratni cilj, Kremlj pokušava da uništi sve one koje označava „nacistima“.

Nečuvena je cena koju je Marijupolj za to morao da plati. U svetskom pamćenju, Marijupolj će ostati među onim gradovima koji su skoro izbrisani u ratovima.

Neće se zaboraviti slike granatiranog porodilišta iz kojeg izlaze krvave trudnice i novopečene majke. Niti uništenje teatra u čijem se podrumu skrilo mnogo civila, pa su tamo ostavili živote.

Marijupolj je postao grad ruske sramote.

Ali, okupacijom grada ne završava se njegova ukrajinska istorija. Kao što će čeličana jednom opet raditi, tako će se jednom tamo opet vijoriti ukrajinska zastava.

Najmračnije poglavlje Marijupolja biće zbilja gotovo tek kad ratni zločinci budu izvedeni pred sud. Neki već traže da se ne sudi u Hagu nego, jednog dana, u samom Marijupolju. Svedoka zločina ruske vojske tamo ima više nego dovoljno.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.