Retrospektiva Marine Abramović „Umetnik je prisutan“ (The Artist is present) 2010. u njujorškom muzeju moderne umetnosti MOMA, odjeknula je poput bombe. Ta umetnica performansa od 2017. izlaže u sedam evropskih gradova. A kao završnicu i vrhunac turneje izabrala je da se vrati u svoj rodni Beograd – nakon 44 godine.

S kakvim očekivanjima?

Umetnička karijera u Jugoslaviji i Evropi

Marina Abramović je rođena 1946. u Beogradu. Studirala je slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu i u Zagrebu. Rano su se probudila njena interesovanja za performansom i 1969. je Beogradskom kulturnom centru predstavila prve ideje, koje su odbijene. Eksperimentisala je sa zvučnim instalacijama i prikazivala ih na izložbama. Godine 1973. prvi put je pozivaju na jedan međunarodni festival, u Škotsku, gde predstavlja svoj prvi performans – Rhythm 10.

Mlada umetnica počinje da se umrežava. Upoznaje Nemca Jozefa Bojsa, koji je prisustvovao njenom prvom performansu. „U tom trenutku sam znala da sam pronašla svoj medijum“, zapisala je Marina Abramović u svojoj autobiografiji „Prolazim kroz zidove“. Za nju je to bio momenat buđenja. „Iskusila sam totalnu slobodu - osetila sam da moje telo nema granice, da bol ne igra nikakvu ulogu, da ništa zapravo ne igra nikakvu ulogu - i to je bilo omamljujuće.“

Oštre kritike iz Beograda

Tada je sazrela i odluka da će napusti jugoslovensku domovinu. Ali, ipak je prvo prihvatila posao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, što joj je dalo finansijsku slobodu. Marina Abramović se u potpunosti okreće umetnosti performansa. Slede izložbe u Rimu 1973, u Beogradu, Zagrebu i Milanu, koje dovode do toga da se o mladoj umetnici performansa priča u Evropi. Umetnici koja ne štedi ni sebe ni svoje telo.

Ali, iz Beograda stižu oštre kritike. „Novine u mom rodnom gradu okomile su se na mene bez milosti“, pisala je u svojoj autobiografiji. „Pisali su da ono što ja radim nema veze s umetnošću, da ja nisam ništa drugo do egzibicionistička mazohistkinja i da treba da me zatvore u ludnicu.“ Kritike su pogodile Marinu Abramović, ali su je istovremeno i podstakle.

Performans omiljen među mlađom publikom

„Umetnost performansa bila je jedna potpuno nova forma, i bez referenci u umetničkom svetu. To je zbunilo ljude u prošlosti i odbacili su ovu ideju“, kaže Marina Abramović danas. „Ali, ni danas situacija ne izgleda dramatično drugačije. Još uvek ima mnogo ljudi u svetu i u bivšoj Jugoslaviji koji kažu – to nije umetnost! Priznanje za ono što ja radim najviše dolazi od mladih ljudi, mladih umetnika, ne nužno od moje generacije“, kaže Marina Abramović za DW.

Godine 1975. u Amsterdamu je upoznala i zavolela nemačkog umetnika Ulaja. Napušta Beograd. U početku je radila zajedno sa Ulajem, a nakon raskida 1988. godine počinje solo karijeru u Evropi, ali i na međunarodnom nivou. Svoju domovinu viđa samo tokom posete porodici.

Pokušaj približavanja

Uvek iznova je dolazilo do mogućnosti približavanja. Na njen 50. rođendan poziva je direktor Narodnog muzeja Crne Gore da na 47. Bijenalu u Veneciji predstavlja Crnu Goru i Srbiju. Ali, crnogorski ministar kulture povlači odluku kada je umetnica predstavila svoj kritički odnos prema ratu, krvavi i skupi performans „Balkan Baroque“. Vrhunac karijere Marine Abramović, međutim, više se ne može zaustaviti. Dobila je poziv međunarodne sekcije Bijenala u Veneciji i 1997. osvaja Zlatnog lava sa svojim četvorodnevnim performansom kao najbolja umetnica.

-pročitajte još: „Galeb“, Marina Abramović, robotika i Mljet

No, ne može se govoriti o bliskoj vezi Srbije sa njenom umetnicom Marinom Abramović. Naprotiv. Ipak, 2017. srpska premijerka Ana Brnabić to želi da promeni. Nakon izložbi u Stokholmu, Kopenhagenu, Bonu, Firenci i Torunu, ona želi da retrospektivu „Čistač“ (The Cleaner) dovede u Beograd. Razgovori su trajali mesecima, ali su se na kraju dogovorili. Tom izložbom Brnabić je želela da istakne svoj novi pristup kulturnoj politici, barem je tako stajalo u saopštenju Vlade Srbije. Izložba koja se sada prikazuje u beogradskom Muzeju moderne umetnosti na Ušću pod naslovom „Čistač“ – kažu u vladi – pre svega je signal razumevanja za mlade umetnike. Oni navodno mogu da se oslone na domaće institucije kulture i nema potrebe da odlaze u inostranstvo.

Finale sa rizikom

Ostaje da se vidi da li će poruka doći do mlade publike i umetničke scene. Ali, nije samo Beograd taj koji s uzbuđenjem očekuje kulturni događaj godine.

„Nakon 44 godine moja dela će biti izložena u Beogradu – moj rodni grad i moje poreklo mnogo su doprineli mom radu, mnoge moje ideje su obeležene slovenskim kulturnim prostorom, Srbijom i celom Jugoslavijom“, kazala je Abramović. „Veoma sam uzbuđena i nadam se najboljem.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android