Osamdesetih godina prošlog veka čitao sam sve što mi je dopalo ruku od svetske poezije. Cvetajevu sam čitao malo i sporadično. Imao sam nekoliko antologija ruske poezije i, naravno, knjižicu iz Radove edicije „Reč i misao“ – „Oktobar u vagonu“.

Tek kasnije, kada sam i sam iskusio emigrantski život, delo Marine Cvetajeve mi se otvorilo, osetio sam da iza njenih hermetičnih i melodičnih pesama radi veliki dar.

Maja 1922. Andrej Beli o knjizi pesama „Rastanak" objavljuje članak „Pesnikinja-pevačica": „Ako je Blok ritmičar… ako je Hlebnjikov – vladalac zvuka, onda je Marina Cvetajeva – kompozitor i pevačica." To je zapravo suština. Onaj koji nema sluha i ne oseća muziku nikada neće poverovati stihovima ove pesnikinje. S tim što je melodija na ruskom neuporedivo lepša i od najboljih prevoda.

Predoktobarska Evropa

Marina Cvetajeva je rođena u Moskvi 1892. Otac je bio univerzitetski profesor, a majka pijanistkinja. Njeno detinjstvo proteklo je u znaku klavira. Za razliku od sestre, bila je talentovana. Po običajima tadašnje obrazovane klase u carskoj Rusiji, još u kolevku su joj suđaje unele strane jezike – francuski i nemački. U autobiografskoj prozi „Đavo“ Marina Cvetajeva opisuje kako njen brat recituje nemačku dečiju pesmicu: „Lisice, ti si ukrala gusku / sada nam je vrati". Tirolske guvernante su malu Marinu plašile đavolom koji liči na nemačku dogu. Marina opisuje svoj odnos prema nemačkom jeziku, koji će se dodatno učvrstiti kada bude boravila u jednom internatu u Frajburgu.

Jedan prizor iz detinjstva daje nam ključ za razumevanje dubine vezanosti za taj jezik. Majka i Marinina polusestra po ocu, Valerija, pevaju na obali Oke, pošto kod varoši Tarusa Cvetajevi imaju kuću. Pevaju na nemačkom.

Četvorogodišnja devojčica sluša taj dvoglas. Mnogo kasnije, 19. Juna 1935. u francuskom egzilu, išibana životom, slavna pesnikinja će zapisati: „Od tih reči: Feuer-Kohle-Heiss-hemlich (vatra- ugalj - vrelo - potajno) u mojim grudima se razbuktavao pravi požar, kao da te reči ne slušam nego gutam, gutam grlom usijani žar."

Iako je studirala istoriju književnosti na Sorboni i volela francuske pesnike, mada je govorila i italijanski, prisan odnos sa nemačkom kulturom ostaće konstanta.

U Prvom svetskom ratu zapisuje da ne ume da prestane da voli svoju Nemačku(Germanijo – moje bezumlje! / Germanijo – Moja ljubavi!). Tada mlada pesnikinja smelo pliva protiv struje, jer je ratni patriotizam na vrhuncu, a glavni neprijatelj je – Nemačka.

Mnogo kasnije, germanofilska emotivna vezanost će se promeniti posle ulaska Hitlerove vojske u Prag – u njenu voljenu Češku. Tada Cvetajeva zapisuje proročke stihove: „Sagorećeš, Germanijo, ludačka dela čineći!"

Revolucija i egzil

Cvetajeva na velika vrata ulazi u svet književnosti još kao gimnazijalka. U Moskvi upoznaje pesničku elitu svog vremena. A na Krimu, na odmoru, budućeg muža Sergeja Efrona. Sa njim ima dve kćerke, Arijadnu i Irinu. Međutim, njen erotski temperament nije poznavao konvencije braka. Imala je burne veze sa Osipom Mendeljštamom pa i sa lezbejskom pesnikinjom Sofijom Parnok.

Dopisuje se sa svojim savremenicima. I ta pisma su literatura. Borisu Pasternaku, budućem književnom nobelovcu, piše maja 1925: „Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!)"

No, treba se setiti da je u pismu mužu u krvavoj godini 1917, kada nije znala da li je živ, napisala: „Ako Bog učini čudo i preživiš, slediću te kao pas“. Ona je to zaista činila, sve do kraja.

A u pismu mladom kritičaru Aleksandru Bahrahu navodi: „A! Shvatila sam! Bolno u ljubavi je lično, slatko pripada svima. Bol se naziva ti. Slatko je – bezimeno (stihija Erosa). I zato “dobro” nam može biti sa svakim, a bol želimo samo od jednoga."

Svet u kojem je rođena i odrasla doživeo je slom sa boljševičkom revolucijom oktobra 1917. Sledi građanski rat. Muž je negde na frontu sa belogardejcima, ona se u Moskvi bori za goli život svoje dve ćerke. Beda prvi, ali ne i poslednji put, kuca na njena vrata. 1919. je prisiljena da smesti obe ćerke u prihvatilište jer nema čime da ih hrani. Kada se starija ćerka razboli, ona pokušava da je oporavi kod kuće. To joj polazi za rukom, ali druga ćerka umire u prihvatilištu. Celi život je prebacivala sebi da je izabrala život jedne ćerke i – smrt druge. Za obe nije bilo hrane. A i Marina Cvetajeva je bila u užasnom stanju.

Saznaje da joj je muž živ. Uspeva da napusti Moskvu i sastaje se sa mužem u Berlinu. Posle jedanaest meseci porodica odlazi u Prag. U oba grada ima mnogo Rusa. Cvetajeva objavljuje u emigrantskim izdavačkim kućama. Pasternaku piše u leto 1925. iz mesta Všenori nadomak Praga: „Ja nemam prijatelja – ovde ne vole poeziju, a izvan – ne poezije, već onoga od čega je ona – ko sam ja? Negostoljubiva domaćica, mlada žena u starim haljinama." Februara 1925. rađa joj se sin Georgij, njen apsolutni miljenik.

Ona vrlo dobro zna da je u dubokoj ideološkoj podeli Rusa ona na trećoj strani. To što je rekla za jedno svoje delo verovatno važi za njeno ukupno stvaralaštvo: „Niko ga neće. Desnima je – levo po formi, levima – desno po sadržaju."

Marina i Rajner

Iz te decenije valja izdvojiti njenu prepisku sa tada najvećim živim pesnikom nemačkog jezika – Rilkeom. Avgusta 1925. Marina Cvetajeva mu iz Francuske, gde se porodica seli posle Češke, u Švajcarsku piše: „Ako ti kažem, Rajnere, da sam ja tvoja Rusija, ja ti samo kažem još jedared da te volim."

Rajner Marija Rilke je umro decembra 1926. Pre toga je napisao „Elegiju“ posvećenu Marini Cvetajevoj Efron.

„Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju

Toliko o propasti znati. Moraju biti ko novi."

Potom pesnik u stihovima opisuje zajedničku, pesničku sudbinu: „Ovaj posao tihi…sveti se pa nas ubija."

Na vest o Rilkeovoj smrti Cvetajeva ostavlja jednu od najlepših epistolarnih pesama ruskog jezika „Novogodišnje".

„Šta da radim u ovogodišnjoj noći šumnoj,

S tom unutrašnjom rimom: Rajner je umro."

Rilke je u svojoj Elegiji zapravo ponudio ključ za razumevanje pesnikinjinog shvatanja poezije. A Cvetajeva ga je pojasnila u eseju „Ep i lirika savremene Rusije (Vladimir Majakovski i Boris Pasternak)".

Cvetajeva kaže da bi bilo dovoljno i samo jedno od ta dva imena, „a ipak će sva poezija u njemu biti sadržana, kao i u svakom velikom pesniku, jer se poezija ne rasparčava niti u pesnicima niti na pesnike, ona je u svim svojim pojavnostima – jedna, jedno, u svakom je – sva, isto kao što, u suštini, nema (mnoštva) pesnika već samo postoji pesnik, jedan isti od početka do kraja sveta, snaga koja prima boju pojedinih vremena, plemena, zemalja, govora, lica, koja prolazi kroz to što nju, tu snagu, i nosi, kao reka, ovim ili onim obalama, ovim ili onim nebom, ovim ili onim dnom".

Ovo mistično poimanje jedinstvene svetske suštine pesništva koje samo ima različite pojavne i jezičke manifestacije, pesnikinja potvrđuje u svojoj poeziji. U pesmi „Pesnici" postavlja pitanje „šta da radim ja… s ovom bezmernošću / u svetu mera?“ I nešto dalje: „Pesnik – izdaleka povede reč." A potom: „Pesnika – daleko povede reč."

Cvetajevu je poezija povela u neverovatnu, raskošnu i tragičnu životnu avanturu. Ali cena je bila velika. U drugoj pesmi kaže: „Jer ako ti je glas, pesniče, dat, / Ostalo ti je – uzeto."

Marina i Sovjetski Savez

U anketi jednog časopisa iz Praga Cvetajeva odgovara na pitanje šta misli o sovjetskoj Rusiji i da li je moguć povratak: „Otadžbina nije uslovnost teritorije, već nepromenljivost sećanja i krvi. Samo onaj koji Rusiju misli izvan sebe može da ne bude u Rusiji, da zaboravi Rusiju. Onaj u kojem je ona unutra – taj će je izgubiti samo zajedno sa životom…Liričarima pak, epičarima i pripovedačima bajki , koji su po samoj prirodi svog stvaralaštva dalekovidi, bolje je da Rusiju vide iz daleka – celu – od kneza Igora do Lenjina – nego uzavrelu u sumnjivom i svarujućem kotlu sadašnjosti“. Napomenula je da se „treba diviti herojskoj sposobnosti za život takozvanih sovjetskih pisaca, koji pišu kao što trava raste ispod zatvorskih ploča – bez obzira i uprkos“. A za sebe je rekla: „Vratiću se u Rusiju ne kao 'ostatak prošlosti' već kao željen i čekan gost."

Ona se 1928. nije htela odreći svoje naklonosti Majakovskom koji kao zvezda sovjetskog pesničkog neba nastupa u Parizu. Cvetajeva je mnogo ranije – tada još u Moskvi – posvetila pesmu Majakovskom „arhanđelu teška koraka“, kako glasi treći stih te pesme. A u Parizu je čak  javno odgovorila na pitanje šta misli o Rusiji nakon nastupa Majakovskog. Kratko je rekla: „Da je snaga – tamo“. Time je naljutila „svoju“ belogardejsku publiku. Ali to je bila Cvetajeva. Posle samoubistva Majakovskog ona piše poemu u kojoj se ponavlja refren: „Hoćemo l' Serjoža? – Hoćemo Volođa!“ Tako je Marina Cvetajeva ostavila zapis o pesnicima samoubicama koje je Rusija volela – Sergeju Jesenjinu i Vladimiru Majakovskom. Da li je slutila da će im se i sama pridružiti?

Njenog muža Sergeja Efrona optužuju da je boljševik jer je u krugu oko časopisa Evrazija, koji među „belima“ zastupa prihvatanje revolucije iz patriotskih razloga –Rusiju odvaja od dekadentnog Zapada i veže za neiskvarene tradicije Azije. A to je većinu pristalica belogardejaca u emigraciji ljutilo više od boljševizma.

Back in the USSR

Tridesetih godina njen se muž sve više okreće Sovjetskom Savezu. Postoje indicije da je radio kao agent sovjetskog Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). Ona ostaje pri svom. U jednom pismu iz 1933. kaže da emigranti mrze boljševike zato što su im oteli imanja, a ona jer mogu da Pasternaku zabrane da poseti Marburg ili njoj da uđe u svoju rodnu Moskvu. Ni za malograđanski nacionalizam emigracije nema reči hvale: „Oni ne vole Rusiju već spahijske guske i seoske lepotice“. Osim toga, ona je kategorična, u svom humanističkom stavu pa zapisuje: „Ja se nigde neću potčiniti nikakvom organizovanom nasilju, ma u čije ime ono bilo i ma s čijim imenom nastupalo…“

Ipak, u njoj radi crv emigrantske čežnje koji je u pesnikinji zapravo čežnja za jezikom. Njena pozicija u Francuskoj je – ćorsokak: „Ovde sam nepotrebna. Tamo sam nemoguća."

Taj osećaj je pojačan izolovanošću i materijalnom bedom porodice. Pasternak, koji se vratio u Rusiju, dolazi 1935. na antifašistički kongres u Pariz. Potresen je stanjem u kojem zatiče porodicu Cvetajevih. Ali ne zna da li da im savetuje povratak. Cvetajeva poznaje sebe – ne ume da se udvara i da skrati jezik. Njen muž se vraća u Sovjetski Savez 1937, ruski emigranti je od tada potpuno bojkotuju. Saslušavaju je u francuskoj policiji. U zapisniku je ostalo da je Cvetajeva umesto odgovora, na francuskom izgovarala stihove velikih francuskih pesnika. U vozu koji će 12. juna 1939. iz Francuske poći put Rusije piše svojoj najboljoj prijateljici Ani Teskovoj u Češku da joj je najsrećniji period života bio onaj u češkom mestašcu Všenoru. I konstatuje: „Sad više nije teško – sad je već sudbina."

Moskovski horor

Kada je Cvetajeva kročila u Moskvu saznala je da je sestra Asja – već dve godine u logoru. Dva meseca kasnije je uhapšena njena ćerka Arijadna Efron – Alja. Bilo joj je 27 godina. Iz logora se vratila 15 godina kasnije, slomljena. Nešto kasnije je uhapšen muž Marine Cvetajeve, Sergej Efron. Ona i sin su izbačeni iz dače u kojoj su živeli.

Cvetajeva je htela da obnovi „bratstvo" i bliskost sa piscima svog jezika. Neki poput Pasternaka joj pomažu, ali nema druženja i dugih razgovora o poeziji. Juna 1941. Pasternak je upoznaje sa Anom Ahmatovom koja ima kultni status u zemlji sovjeta.

Godine 1916. Cvetajeva je ovoj pesnikinji posvetila pesmu koja počinje stihom:

„O, muzo plača, još lepša no muze sve“. Pet godina kasnije posvećuje joj još jednu u kojoj se obraća sa „čarobnice“.

Ani Ahmatovoj je napisala pismo 13.11. 1921. posle lažne vesti da je Ahmatova izvršila samoubistvo. U pismu kaže da je jedini pesnik koji je Ahmatovoj zaista prijatelj – Majakovski, koji je poverovao u lažnu vest i „kao ubijen bik lutao po Kafeu pesnika".

Ali sad, nekoliko decenija kasnije, Cvetajeva je razočarana pesmama koje je Ahmatova čitala. Nisu se razumele ili zbližile.

Klizava petlja

Cvetajeva sa sinom živi teško, potucajući se po podstanarskim sobičcima u Moskvi. U jednom pismu kaže da su samo u Rumjancevskom muzeju  tri kućne biblioteke – dede po majci Aleksandra Daniloviča Mejna, majke Marije Aleksandovne Cvetajeve i oca Ivana Vladimiroviča Cvetajeva koji je osnovao Muzej lepih umetnosti, danas Puškinov muzej. „Mi smo Moskvu – darovali. A ona mene isteruje – izgoni."

Aprila 1941. saznaje da joj je ćerka živa, ali o mužu dugo ne zna ništa. Staljinova država zna, ali neće da kaže. Sergej Efron je optužen kao špijun. Streljan je oktobra 1941.

U ratu je Cvetajeva evakuisana iz Moskve, ali ne sa ostalim piscima u Čistopolj, već u gradić Jelabugu gde nije znala nikoga. Šesnaestogodišnji sin joj je prebacivao što ga je dovela tu. Molila je da ih prebace u Čistopolj. Pisci su se založili za nju. Komitet je zasedao i ipak popustio.

U Čistopolju su je dočekali pisci i zamolili da da nešto pročita. Ona je počela da čita Čežnju za otadžbinom. Prekinula je i rekla da će se vratiti te večeri. Otišla je u Jelabugu i nikada se nije vratila.

Ukućani i sin nisu bili u smeštaju. Kada su se vratili, našli su je obešenu. U džepu je imala poruku: „Molim vas da me primite na rad kao peračicu suđa u otvorenoj menzi Književnog fonda“. I još dve poruke u kojima moli sina i prijatelje da joj oproste. Bio je 31. avgust 1941.

Njen sin je poginuo kao crvenoarmejac u leto 1944. negde u Estoniji. Iza njega je ostao dnevnik koji je važno svedočanstvo o poslednjim godinama porodice, ali i književni dokument. Georgij je nasledio majčin dar.

Pasternak je rekao: „U očajanju, sakrila se u najvećoj žurbi u smrt, stavivši svoju glavu u klizavu petlju kao pod jastuk." A Ilja Erenburg je zabeležio da postoji mnoštvo tragičnih likova među pesnicima, ali da „nema tragičnijeg lika nego što je Marina Cvetajeva“. Josif Brodski je primetio: „Tragičnost tog glasa nije došla iz biografije: taj glas je postojao pre. Biografija se samo sa njim poklopila, kao da se odazvala…“

Marina Cvetajeva je htela da je pokopaju na taruskom groblju, pod zovom „gde rastu najcrvenije i najkrupnije jagode u našem kraju". A ni grob joj se ne zna u tatarskoj Jelabugi. Današnji spomenik na groblju nije više od prostornog orijentira.

Ali spomenik od reči koji je ostavila, taj mauzolej, u očima svetske zajednice pesnika i čitalaca poezije, danas, tačno 83 godine od tog kobnog avgustovskog dana, ostaje veličanstven poklon ruskog jezika svetu. Cvetajeva je to znala od samog početka. Maja 1913. u dvadeset i prvoj godini života, zapisala je pesmu koja završava ovako: „Stihovi moji, kao skupa vina, / dočekaće svoj čas."