Nakon raspada vladajuće koalicije u Holandiji prošlog leta zbog spora oko politike prema migrantima, premijer Mark Rute javno je izjavljivao da se potpuno povlači iz politike – ali očigledno to nije ozbiljno mislio. Jer, ne samo da je ostao na čelu vlade do prevremenih izbora ovog proleća na kojima je pobednik bio desničarski populista Gert Vilders, nego je i partnerima u Evropskoj uniji dao do znanja da je zainteresovan da postane generalni sekretar NATO nakon Jensa Stoltenberga kojem mandat ističe početkom oktobra.

Zapravo, to bi bilo potpuno u duhu zapadnog vojnog saveza po kojem mesto vojnog komandanta redovno pripada najvažnijoj zemlji NATO, Sjedinjenim Američkim Državama, a položaj generalnog sekretara nekom Evropljaninu. I to po mogućnosti iz zemlje koja nije preterano velika vojna sila: od 14 generalnih sekretara, samo trojica su bili Britanci – prvi generalni sekretar, političar i general Hastings Ismej do 1957, Piter Karington (1984-1988) i Džordž Robertson (1999-2003).

Jednom je to bio i Nemac – Manfred Verner, od 1988. do svoje smrti u avgustu1994, ali inače su to gotovo redovno bili predstavnici manjih članica Alijanse. Tako bi i Mark Rute u stvari bio već četvrti Holanđanin na tom položaju, nakon Dirk Stikera (1961-1964), Jozefa Lunsa (1971-1984) i Jap de Hop Šefera (2004-2009).

Holandska pomoć Ukrajini

Ali mnogim Evropljanima, a možda pre svega mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, nikako se nije dopadao Ruteov stav prema Ukrajini i Rusiji. Vlada Rutea je, naime, bila među prvima koja je izdašno pomogla Ukrajinu u vojnoj opremi – iako je upravo ta vlada liberala Rutea ujedno drastično smanjila izdatke za odbranu, tako da su i holandski arsenali u jadnom stanju.

Ujedno, trebalo bi podsetiti da Holandija nije zaboravila i ne može da oprosti Rusiji obaranje civilnog aviona Malezija erlajnsa na letu MH-17 iz Amsterdama za Kuala Lumpur 2014. godine, kada su većina od gotovo 300 žrtava bili Holanđani, a istraga je nedvosmisleno utvrdila da je avion bio oboren ruskom raketom ispaljenom u najmanju ruku s položaja pod kontrolom proruskih snaga na istoku Ukrajine.

Zbog toga izbor Rutea nije bio sasvim po volji ni slovačkom premijeru Robertu Ficu. S druge strane, Rute je mađarskom premijeru Orbanu obećao da će se držati obećanja koje je Stoltenberg dao Budimpešti: Mađarska neće morati da učestvuje u vojnoj i bilo kakvoj drugoj pomoći Ukrajini, ali da pritom ne sprečava vojni savez u tome. Pod tom pretpostavkom je i Orban na društvenim mrežama objavio da je Mađarska „spremna da podrži“ Holanđanina na položaju generalnog sekretara NATO.

Sličan dogovor postignut je i u Bratislavi. „Nakon zaključne diskusije s Markom Ruteom i savetovanja s vladom Slovačke, Slovačka može da zamisli Marka Rutea kao šefa NATO“, izjavio je slovački predsednik Peter Pelegrini.

Vreme za „nove“?

U prilog Ruteu išlo je i više drugih, veoma dobrih argumenata – pre svega onaj iznenađujuće dobar odnos tog holandskog političara s bivšim, a moguće i budućim predsednikom SAD Donaldom Trampom, koji je Rutea čak nazvao „prijateljem“.

Drugi argument je sam NATO takav kakav jeste. Ni dosadašnjem generalnom sekretaru Stoltenbergu nije bilo uvek lako da vodi sve 32 članice ka istom cilju. Tu, naime, nije samo problem pomoć Ukrajini i odnos prema Rusiji. Tu je npr. i članica Alijanse Turska sa svojim ambicijama u regionu za šta druge članice gotovo uopšte nemaju sluha. Zato bi i bilo bolje da na čelu NATO opet bude neko sa severa Evrope, a ne političar sa Balkana.

Bez strasti, ali pragmatično

Holandska novinarka i autorka knjige o Ruteu, Šejla Sitalsing, dobro poznaje i slučajeve u kojima se Rute nipošto nije proslavio – kao što je na primer katastrofalni postupak njegove vlade u doba pandemije korone kada je pretio slom kompletnog zdravstvenog sistema te zemlje. I pored toga, ona ocenjuje da je Rute „veoma uspešan upravljač u krizama“.

Donedavnom holandskom premijeru teško je uopšte odrediti nekakav politički stav, ali s takvim „premijerom bez sidra i kompasa, morao se uvek postići kompromis. Tako smo uvek mogli da idemo dalje, ali bez nekakve strasti i uverenja“, piše ona u svojoj knjizi. Kriza i skandala je naravno bilo, ali, dodaje, nisu slučajno su u Holandiji svom premijeru dali nadimak „Teflon Rute“ – jer on je uvek nekako uspevao da sve optužbe „skliznu s njega“.

Mark Rute jeste bio rekorder na čelu vlade Holandije – tu dužnost je obavljao u četiri mandata, od 2010, do ovog proleća. I iako su se u njegovoj vladi menjali koalicioni partneri, uvek je nekako znao da dođe do dogovora. A i građani Holandije su uglavnom bili zadovoljni njegovom vladom i pragmatičnim načinom upravljanja zemljom. Nekakve velike ideje i vizije – kao što su se mogle čuti na primer od francuskog predsednika Emanuela Makrona – redovno su se lomile na Ruteovoj vladi u Hagu koja je pre težila „politici sitnih koraka“. A to su takođe osobine koje će svakako pomoći novom generalnom sekretaru NATO u obavljanju zadataka.

*ovaj članak je prvi put objavljen 19. juna, a aktuelizovan je 26.6.