„Ja mogu otići bilo gde, ali ja sam pre svega 100 odsto Herka“, kaže Martina Mlinarević, književnica i ambasadorka BiH u Češkoj Republici u seriji intervjua DW pod nazvom „LIMITless“.

Od njenog dolaska u Prag prošlo je nešto više od godinu dana. Njena prva godina na diplomatskom parketu nesrećno se poklopila s pandemijom korona-virusa. „Ni mnogo iskusnije diplomate od mene nisu se susrele s nečim ovakvim i svi su improvizovali“, kaže Mlinarević.

Zdravlje je pak bilo na njenoj strani, i kada je reč o onkološkim kontrolama kroz koje prolazi otkako joj je 2017. godine dijagnostifikovan karcinom dojke, a i kada je rieč o virusu korona koji ju je zaobišao.

Ali na samom početku pandemije, virus nije zaobišao studente iz BiH u Češkoj, kojima se Mlinarević kao ambasadorka našla pri ruci. Ali ne samo njima: „Naši ljudi su preko noći ostajali bez krova nad glavom, bez posla. Pokušavali smo da im budemo na usluzi svima, da im pomognemo svima“.

Prag je daleko

Iz Praga „žlibina“ izgleda planetama daleko, kaže Mlinarević. Pojam „žlibina“ ona pritom koristi da opiše mentalni sklop, a ne geografski pojam. „Otkako sam otišla više se nijednom nisam vratila u Hercegovinu. A otišla sam na jako ružan način.“

„Ružan način“ o kojem govori kulminirao je neposredno nakon njenog dolaska u Prag. U Mostaru je naime na karnevalu spaljena lutka s likom Martine Mlinarević. Organizatori su saopštili da su spalili „Bukaču Huzurpatora“ koja asocira na njen lik. I još su dodali da je tradicija karnevala spaljivanje na lomači lika osobe koja se proglasi krivom za svako zlo tokom godine. Kriva je dakle bila za sva zla u prethodnoj godini, tako su to videli organizatori karnevala.

Spaljivanju su prethodili žestoki napadi koji su počeli nakon što je član Predsedništva BiH Željko Komšić predložio Martinu Mlinarević za mesto amasadorke u Češkoj republici:

„Bila sam spremna na to. Ono na šta nisam bila spremna jeste da će se ljudi koji su bili protiv mog imenovanja ili imali neki antagonizam prema meni koristiti nekim najodvratnijim uvredama, a koje su se ticale moje bolesti, mog deteta, mog braka. Taj momenat je za mene bio najteži, a na ovo sve drugo ja sam navikla. To je za mene bila neka patologija s kojom se jednostavno do tada nisam susrela. Verujem da je to bila kap koja je prelila času da definitivno dam potvrdan odgovor Komšću u vreme kada sam još mislila da li prihvatiti ponudu ili ne“.

„Ja nikada u životu nisam čula da smo mi Hrvati“

A ponudu je prihvatila uz insistiranje da tu funkciju obavlja kao predstavnik „ostalih“, dakle ne kao predstavnica jednog od tri konstitutivna naroda. Mlinarević je, naime, još na poslednjem popisu stanovništva u BiH, kako sama kaže, tražila da se izjasni kao Hercegovka, ali to nije bilo moguće. Zašto se ne osećate kao Hrvatica, pitamo Martinu Mlinarević.

„Zbog mog oca“, odgovara. „Mi smo rođeni u Ljubuškom, čitav život smo živeli u Ljubuškom. Ja nikada u životu nisam čula da smo mi Hrvati. Mi smo živeli u prekrasnom ambijentu u kojem je bilo mešano društvo mojih roditelja. I dan-danas je to tako. Tako smo odgajani da poštujemo sve i svakoga“, kaže Mlinarević za DW.

„Ja se apsolutno osećam kao Srbin u Trebinju, Hrvat u Tomislavgradu, Bošnjak u Konjicu... Smatram da imamo potpuno iste osobine, jer pripadamo tom nekom geografskom okruženju kamena, sunca, vode. I mislim da nas to mnogo više veže nego ovo drugo“, objašnjava svoj nacionalni (ne)izbor Mlinarević.

Ćerka i otac: „Uzmi to dete i da više nikad nisi došla ovamo“

Otac u životu Martine Mlinarević zauzima posebnu ulogu, ne samo kada je reč o njenom nacionalnom (ne)opredeljenju. Kada joj je 2017. godine dijagnostifikovan karcinom dojke, Mlinarević je upravo najveću podršku tražila i dobila od oca: „Ja sam veoma vezana za svog tatu i čitav život je tako. Mnogo, mnogo smo vezani. Tako sam pre moje prve operacije rekla: ’Tata će ići sa mnom’. Tata i ja smo odradili zajedno tu prvu etapu moje bolesti i prvu operaciju. I mnogo, mnogo mi je značilo što je on tu“, kaže Mlinarević.

„Strašno je to: borite se za život, a onda vidite da se on bori sa spoznajom da mu sutra deteta možda neće biti. Meni lično je to bilo bolnije nego ova moja borba“, kaže ta književnica koja je u svom romanu „Huzur“ pisala o borbi protiv karcinoma dojke, a u okviru toga i o tome koliko joj je značila očeva podrška.

Život međutim često piše bolnije zaplete od književnosti: „Uzmi to dete i da više nikada nisi došla ovamo“. Tako glasi prva rečenica njenog drugog romana „Bukača“. Autor rečenice je upravo njen otac, kojem diže spomenik divljenjem u prvom romanu, a o čijem distanciranju od svoje ćerke piše u drugom. Šta je bilo bolnije, gledati kako se suočava sa saznanjem da dete može već sutra da mu umre ili ova druga rečenica?

„Druga“, kaže Mlinarević. Opisujući postupak svog oca Mlinarević citira pesnika Milu Stojića koji je rekao sledeće: „On je postupio kako se očekivalo od njega u ambijentu u kojem je živeo“. A u tom ambijentu, kako kaže Mlinarević, nije bilo poželjno da hercegovačka kćer za muža izabere čoveka čija je majka Bošnjakinja, a otac Srbin. „Moj otac nikada nije bio osoba koja bi to rekla. Ali moji roditelji su radije prihvatili stav žlibine, nego sopstvenog deteta“, kaže Mlinarević.

Od žlibine, za koju kaže da predstavlja mentalni sklop u kojem se brinemo šta će o našim postupcima misliti svi drugi i koja uvek gleda da ponizi vas i vaše izbore i postupke, Mlinarević je, kaže – otišla. U glavi, naravno, jer žlibina, prema njenoj definiciji, može da postoji i u najmanjem selu i velikom kosmopolitskom gradu.

BiH će jednoga dana biti normalna

No u Pragu je, moglo bi se zaključiti, nema. Jer u glavnom gradu Češke je, kako kaže, pronašla svoj mir i nema želju vratiti se u BiH. Barem ne za sada: „Vidim se u budućnosti kada to bude jedno okruženje za svu našu decu2, kaže Mlinarević. A to za nju znači građanska BiH za koju se zalaže i u svojim diplomatskim aktivnostima u Češkoj: „Mislim da je to jedini način na koji BiH može da funkcioniše i ono što civilizovani svet zapravo traži i želi od BiH. Mislim da je sve drugo apsolutno promašeno. Možda mi to nećemo doživeti, možda će naša deca, ali ta zemlja će sigurno biti jednoga dana normalna i srećna zemlja za svu našu decu, a to sigurno neće biti na ovaj način na koji je sada uređena“, glasi na kraju krajeva veoma politički odgovor Martine Mlinarević koja je pak 2013. godine, nakon što je izgubila bebu, odlučila da neće više pisati za medije o političkim dešavanjima.

„To je za mene bio krucijalni trenutak kada sam rekla da je dosta. U tom momentu sam zapravo shvatila da je sva ta količina pritisaka kojima sam bila izložena verovatno kulminirala da se to dogodi i odlučila sam da podvučem crtu rekavši: Postoji nešto što je meni važnije u ovom trenutku, a to je moje zdravlje, moje dete, moj život i ja od danas više neću pisati za medije i neću se baviti ovim čime sam se bavila“.

No, kako i sama kaže, bunt i revolt su deo nje. A buntom bi se mogla nazvati i odluka da se pojavi na naslovnoje strani „Gracije“, sa ožiljkom nakon operacije dojke. Buntom protiv sopstvene bolesti, ali i sa porukom drugim ženama: karcinom se ne dešava drugima. „Odlučila sam da skinem tabu s bolesti“, kaže Mlinarević. I pokazuje svoj ožiljak.

Ogolivši posledice fizičke patologije koja je zadesila lično nju, ogolila je i znatno dublju patologiju društva u kojem je živela. Dabogda ti se rak hiljadu puta umnožio, poručivali su joj nakon što je predložena za mesto ambasadorke. Mlinarević je tako uz sopstvene ožiljke pokazala i brojne ožiljke koji ostaju iza patologije – kako je ona naziva, žlibine.

Kompletan intervju sa Martinom Mlinarević možete pogledati na našem Jutjub kanalu „DW Fokus“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android