Kirija za nenamešten stan od trideset kvadrata 110 evra, računi još 12.000 dinara – kada na kraju meseca podvuče crtu, Ivana Jovanović iz Novog Sada pola svoje plate daje da bi ona i njena ćerka imale krov nad glavom. Samohrana majka dvanestogodišnje devojčice već osam godina živi kao podstanarka i radi dva posla da bi spojila kraj s krajem. „Prvo platim kiriju i račune, pa onda raspoređujem na druge potrepštine. Najviše ode na hranu, oko 15.000 sigurno, gledam da sve što kupujem da bude na akciji", priča Ivana.

Garderobu i obuću, kaže, kupuje samo kad su sniženja, na letovanju nije bila poslednje četiri godine, a s digitronom u ruci dočekuje i ispraća svaki mesec. „Ako ćerki trebaju patike ili se ide na ekskurziju, onda kalkulišem šta ću od kog dela plate da platim. Da li ću odvojiti odmah samo za račune ili ću sad jedan deo odvojiti da detetu kupim šta treba, a sledećeg više za račune", objašnjava Ivana svoju matematiku.

Troškovima stanovanja je, prema podacima Eurostata, veoma opterećeno više od sedamdeset odsto domaćinstava u Srbiji, po čemu se zemlja nalazi na tužnom drugom mestu u Evropi. Prosečni troškovi stanovanja iznose 36,2 odsto prihoda domaćinstva – samo u Grčkoj je stanovanje skuplje. Krajem prošle godine su beogradski mediji preneli da oko pola miliona građana kasni sa plaćanjem računa za grejanje, struju ili vodu, a od toga čak 95.000 njih račune ne plaća godinama.

Stan kao san

„Namete teško mogu da izdrže i ljudi koji imaju stan u vlasništvu, a kamoli podstanari", priča Ivana Jovanović. Nema podataka koliko ljudi živi pod kirijom jer je tržište iznajmljenih stanova gotovo stoprocentno – crno. Stanodavci tako izbegavaju porez, a podstanari ostaju mahom obespravljeni. Procene kažu da pola miliona građana na nivou Srbije žive kao podstanari – oko 200.000 njih je u Beogradu.

Za većinu njih je kupovina stana nedostižan san, čak i uz pomoć stambenog kredita. „Nemaš sigurnost da uletiš u kredit kad ne znaš da li ćeš sledeće godine imati posao ili ne, a s druge strane – odakle meni šest ili sedam hiljada evra za učešće za taj kredit? Najviše me izluđuje to što ne mogu ni da iznajmim stan u kojem dete ima spavaću sobu, nego već osam godina živimo u jednoj sobi i imamo odvojenu kuhinju", žali se Ivana.

Analiza Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pokazuje da je za kupovinu stana prosečne cene i prosečne površine potrebno devet kompletnih prosečnih godišnjih plata (!) i to u slučaju da stan kupujete gotovinom. Ukoliko se kupuje preko kredita, onda to dođe trinaest radnih godina. U istoj analizi se, međutim, navodi da bi za one koji petogodišnjim primanjima ne mogu da kupe stan trebalo da postoje neka vrsta stambene podrške. „Taj parametar 1:5 je samo indikator stanja, ali nam to govori da smo i po zvaničnoj statistici Ministarstva u veoma lošem stanju koje iziskuje ozbiljnije intervencije države, a mi nemamo gotovo nikakve", kaže za DW Marko Aksentijević iz organizacije „Ko gradi grad" koja je pokrenula kampanju „Stambeni pakao".

Podseća da je intervencija države jedno vreme bila u vidu subvencionisanja kredita za mlade parove, ali da to nije značajno snizilo cene stanova. „Primer za to je bilo naselje Stepa Stepanović u Beogradu, gde je kvadrat na kraju koštao 1.200 ili 1.300 evra, a ni bez tog subvencionisanog kredita ne bi bio daleko više, možda 1.600 evra. To je neprimenjivo, jer onaj ko može da izdvoji 1.200 evra, verovatno može da kupi stan i bez takve državne intervencije“, priča Aksentijević. Zato smatra da je taj projekat više bio podrška bankarskom sektoru i građevinskoj industriji nego građanima.

„A šta je sa socijalnim stanovima?“, pita Ivana Jovanović, pozivajući se na primer Beča. Taj grad, slične veličine kao Beograd, ima stambeni fond od čak 220.000 stanova. U Beogradu je takvih stanova svega 1.500 od kojih je 750 socijalnih stanova koji se izdaju. „Socijalni stanovi se grade tako što dođu neki Italijani ili neko drugi kome se smekša srce na izbeglice ili Rome na primer, i onda oni dignu neku zgradu, država da zemljište i proglasi kako se proširio fond socijalnog stanovanja, ali je to zanemarljivo da uopšte kažeš da imaš program socijalnog stanovanja“, priča Marko Aksentijević. Podseća na apsurd da čak i oni koji do socijalnog stana dođu za njega moraju da plaćaju porez koji ironično naziva porezom na siromaštvo.

Energetsko siromaštvo

Najveći deo u stambenom troškovniku ipak odlazi na račune, i to najviše na račune za struju i grejanje – čak 75 odsto. Ali struja je i dalje najjeftinija u regionu, tvrde zvaničnici pri svakom povećanju cene. Zato grejanje nije, odgovaraju stručnjaci. Najveći problem imaju domaćinstva koja nemaju nikakve instalacije za grejanje, a takvih je u Srbiji više od šezdeset odsto. „Oni se greju na šporete, nekakve peći i najčešće na drva. Ti uređaji su strahovito neefikasni. To izgleda kao priča iz 19. veka. Pri tom je od toga recimo devedeset odsto najsiromašnijih kategorija“, priča za DW stručnjak za energetsku politiku Aleksandar Macura.

Za te građane država u ovom trenutku ima samo kratkoročno rešenje u vidu uredbe o energetski zaštićenom kupcu, prema kojoj se najsiromašnijima vraća deo troškova za struju, gas i daljinsko grejanje. „To je pomak, ali bolje je da se taj novac iskoristi da se unapredi energetska efikasnost domaćinstva, čime bi dugoročno mogli da smanje svoje troškove. Vi na ovaj način trenutno izbavite ljude iz problema sa plaćanjem, ali ih držite u siromaštvu", objašnjava Macura.

Oni koji ne moraju zimi da sede u zlatiborskim džemperima pored peći, u toplim stanovima sabiraju dugove za grejanje koje plaćaju tokom cele godine. Na cenu centralnog grejanja ne mogu da utiču, a najčešće ni da se sa sistema isključe. Cena je paušalna, po kvadraturi i grejnoj snazi – mogućnosti za uštedu nema. Mnogi veruju da bi prelazak na plaćanje po utrošku smanjilo račune. Macura se ne slaže jer kaži da bi uvođenje individualnog merenja u oko 700.000 domaćinstava bilo ogroman trošak.

Smatra da je pametnije novac utrošiti na promenu tehnologije i goriva koje se koristi. „Daljinsko grejanje u Evropi zasniva se na korišćenju otpadne toplote ili obnovljivih izvora energije, dok se u Srbiji koristi energija iz gasa ili uglja. Zato mi možemo da merimo do prekosutra i nećemo smanjiti jedinični trošak te usluge koji je previsok", objašnjava Macura.

Jubilarne cene

Nišlije ipak ulažu prigovor. Oni su uličnim protestima cenu grejanja oborili za gotovo deset dinara po kvadratu, ali njihova računica kaže da bi ta cena trebalo da bude još niža. Toplani zameraju da je deo cene grejanja koji se zasniva na troškovima energenata izračunat na izmišljenoj ceni gasa. Osim toga, Nišlije su u ceni grejanja plaćale i razne troškove Toplana poput finansiranja sportskih igara ili čak jubilarnih nagrada za zaposlene.

„Svakih pet godina oni primaju jubilarnu nagradu u suprotnosti sa kolektivnim ugovorima, gde piše da ona može da iznosi najviše dve do tri plate republičkog proseka. Međutim, oni su doneli neku internu odluku gde se jubilarna nagrada isplaćuje u visini od tri do pet prosečnih plata u Toplani, koje su za trideset odsto više nego republički prosek, pa na svakih pet godina njihovi radnici dobijaju nagrade od 250 do 300 hiljada dinara", priča za DW Saša Kostić iz Udruženog pokreta slobodnih stanara iz Niša.

Predstavnici srpskih toplana su, dodaje, napravili neformalno udruženje koje je odlučilo da ne toplane ne potpišu nove ugovore sa korisnicima. Rok za to je istekao krajem prošle godine. „Oni su odlučili da nije baš trenutak da se sad sprovodi zakon i da bi moglo malo da im se progleda kroz prste“, priča Kostić sa čuđenjem. Zbog toga su takođe podneli prijavu protiv niške Toplane, a građane pozvali da podnesu zahtev u kojem Toplanu pozivaju da zaključi ugovor ili ih isključi s daljinskog grejanja, ili će u suprotnom smatrati da je usluga dobrovoljna, a samim tim i besplatna.

Nijedna od tih prijava do sada nije procesuirana, ali to im je, kažu, samo razlog više da nastave borbu i insistiraju na vraćanju institucije „prazne stolice“ u Nadzornom odboru Toplane. Na kratko su zaista i imali predstavnika, o čemu je DW pisao, i uspeli da utvrde brojne malverzacije u tom gradskom preduzeću. Danas, međutim, u toj borbi imaju i saveznike širom Srbije – u Zrenjaninu, Novom Sadu, Kragujevcu i drugim gradovima koji muče iste muke sa svojim lokalnim javnim preduzećima.

***

Tekst je prvi deo trodelne serije o stanovanju u Srbiji. Sledeće sedmice pišemo o deložacijama – masovnom problemu ljudi koji ostaju na ulici jer ne mogu da plate dugove. Za dve sedmice onda pišemo o ljudima koji nisu pristali da plaćaju paprene cene nekretnina, već su se udružili da sami izgrade zgradu – tu je počela njihova borba sa birokratskim vetrenjačama…