Posle višemesečnih pregovora, koji nisu urodili plodom, 24. marta 1999. NATO se umešao u građanski rat između Vojske Jugoslavije i srpskih snaga bezbednosti s jedne strane i paravojnih jedinica OVK s druge strane.

Zemlje NATO su bombardovanjem htele da primoraju Slobodana Miloševića, predsednika SR Jugoslavije, da prekine etničko čišćenje na Kosovu i tamo spreče humanitarnu katastrofu.

Međutim, za te vojne udare, u kojima su ubijeni mnogobrojni civili - NATO nije imao mandat UN.

Države NATO, pod vođstvom predsednika SAD, Vilijama Bila Klintona, brzo su - same sebi dale mandat - ukazujući na „humanitarnu intervenciju“ koja je neophodna da se spreče gore stvari i da se sprovedu rezolucije UN koje Jugoslavija nije sprovela.

Međutim, posle 25 godina, većina pravnika koji se bave međunarodnim pravom smatraju da takva vojna misija NATO nije bila pokrivena međunarodnim pravom.

Prevladavajuće mišljenje - NATO bombardovanje je bilo kršenje međunarodnog prava

„Ako pitate za prevladavajuće mišljenje, onda je to bilo kršenje međunardnog prava. Unapred je bilo rečeno da će se vojne mere protiv Srbije preduzimati samo uz odobrenje Saveta bezbednosti. Druga opravdanja se ne mogu uzimati u obzir, u svakom slučaju, ne prema prevladavajućem mišljenju“, kaže u intervjuu za DW, Volf Hajnčel fon Hajnajg, profesor međunarodnog prava na Evropskom univerzitetu Viadrina u Frankfurtu na Odri.

Razlozi koje su zapadni političari navodili za napad NATO kretali su se od zaštite stanovništva na Kosovu, preko stabilizacije situacije na ratom zahvaćenom zapadnom Balkanu, do blokada Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN.

I tadašnji nemački ministar inostranih poslova Jozef Joška Fišer govorio je o intervenciji koja je moralno neophodna da bi se sprečili masakri poput onih u Bosni i Hercegovini.

„Sve je to lepo, ali međunarodno pravo ne stvara mala grupa i to nije običajno pravo. Za to nam je potrebna je ogromna većina država. A mi je jednostavno nemamo“, kaže na to stručnjak za međunarodno pravo Volf Hajnčel fon Hajnajg.

Apsurdni argumenti Rusije za aneksiju Krima i invaziju Ukrajine

Napadi NATO na Jugoslaviju, koji su okončani tek 10. juna 1999. kada je Slobodan Milošević popustio - na neki način je bio prvorodni greh, veliki pad međunarodnog prava.

„Argumente osam NATO država koje su bile u to uključene, ponovo smo čuli kada se radilo o aneksiji Krima“, kaže Volf Hajnčel fon Hajnajg, opisujući posledice tog postupka pre 25 godina.

Jer, prilikom aneksije Krima 2014. Rusijase pozvala na navodni presedan da zaštiti stanovništvo Krima od navodnih pretnji. Isti obrazac ponovio se posle napada na Ukrajinu 24. februara 2022. Ruski predsednik Vladimir Putin je tvrdio da je narod istočne Ukrajine zatražio pomoć i pozvao se na Povelju UN kao opravdanje za „specijalnu vojnu operaciju“.

Stručanjk za međunarodno pravo Volf Hajnčela fon Hajnajg o tim argumentima kaže:

„Čak i ako se prizna humanitarna intervencija, ruski argumenti su naravno apsurdni. Ne može biti govora o tome da su uslovi koji su tada vladali na Kosovu – pominjem samo zloglasno etničko čišćenje – vladali na Krimu, a ni na jugoistoku Ukrajine“.

Račun za Kosovo

Dakle, situacija na zapadnom Balkanu pre 25 godina ne može se porediti sa Ukrajinom danas. Ruska invazija i rat protiv Ukrajine ostaju ilegalni prema međunarodnom pravu.

„Ovo je račun za Kosovo: sada smo suočeni sa istim argumentima koje smo izneli tada, mada se činjenice, naravno, fundamentalno razlikuju", rekao je Hajnčel fon Hajnajg sa Evropskog univerziteta u Frankfurtu na Odri.

Pravno suočavanje sa operacijom NATO protiv Jugoslavije - nije uspelo - ni pred UN tribunalom za Jugoslaviju, kao ni pred međunarodnim sudovima.

U aktuelnom slučaju rata u Ukrajini, Međunarodni sud pravde u Hagu je još u martu 2022. godine naredio da Rusija mora prekinuti sva borbena dejstva u Ukrajini. Međutim, Rusija to ignoriše. U toku je glavni proces, u kojem se radi o Konvenciji o genocidu.

Ovaj tekst je izvorno objavljen na nemačkom jeziku.