I u Hrvatskoj novinare često zovu plaćenicima, piskaralima, novinarke ponižavaju nazivajući ih pred kamerama „slatkicama“„srčekima“, „sunčekima“ i sličnim izrazima. Ili ih sve zajedno, kao što je to uradio predstavnik dijaspore u Saboru Željko Glasnović, sa govornice nazivaju „moralnim tifusarima i sidašima“. I to samo nekoliko dana nakon što je pred kamerom DW isti taj poslanik, na više puta postavljeno pitanje, odbio da odgovori dali je on neonacista ili nije.

Novinari, za sada, takvo nasilje najčešće mirno trpe. Ali spomenutom Glasnoviću jasno su poručili da je prešao visoko postavljeni prag tolerancije. Na konferenciju za novinare u Saboru, na koju je pozvao upravo te „moralne tifusare“, nije mu došao niko, pa čak ni predstavnici onih medija koji ovacijama dočekuju svaki njegov incident.

Živo blato hrvatske politike

„Političari žele da u blato u koje propadaju povuku i novinare, jer novinari s nervom i erosom za izveštavanje ih u svakom trenutku raskrinkavaju. To je i uloga novinara“, kaže u razgovoru za DW profesorka Gordana Vilović s Fakulteta političkih nauka u Zagrebu. „Kada novinara ne bi bilo, političari bi mogli mirno da ’obavljaju’ svoje zadatke, da putuju državnim avionima i helikopterima, a niko to ne bi preispitivao. Novinari su postali smetnja, a njihov društveni položaj je nezavidan i nije im lako. Neki političari bi hteli da ugroze i taj minimum koji bi trebalo da bude bolji“, kaže Vilović, uz napomenu da seksizam, bezobrazluk i bahatost – u smislu „mi smo važni, a vi ste na dnu društvene lestvice“ – nije od juče.

Kao redak primer političara koji je u komunikaciji s novinarima zadržao meru i pristojnost ona navodi ministra finansija Zdravka Marića: „Novinari ga pritiskaju neugodnim pitanjima, ali iz njega nikada ne izlazi ništa opako i neprihvatljivo. Sviđa mi se to i mislim da ljudi prepoznaju tu građansku pristojnost.“

Dakako, građanski obrazovanoj osobi nije potrebno objašnjavati da su novinari njene oči i uči, njen alarm u trenutku kada političari krenu da rade suprotno interesima društva. Nisu novinari ti koji bi trebalo da smenjuju političare, upozorava profesorka, ali oni moraju birače, u važnim trenucima kao što su izbori, da podsete na to „o kakvim čudnim osobama se radi i kako su one uopšte mogle da dođu do nekog visokog doma ili izvršne vlasti“.

Prenositi, ali i komentarisati

Na pitanje treba li bojkotovati nasilne političare, Gordana Vilović kaže da ima razumevanja za frustraciju novinara. „Glasnović ima užasan, neprihvatljiv način izražavanja stavova. S druge strane, kako ćemo da znamo o kakvim ljudima je reč, ako ne prenesemo i odmah reagujemo na njihove stavove? Dakle, treba komentarisati, ukazati javnosti, recimo, da je neprihvatljivo veličanje istorijskih zala i nesreća. Mene konkretan slučaj podseća na Zdravka Mamića koji je u jednom trenutku sazivao konferencije na kojima je novinare nazivao prljavima, kurvama, neobrazovanima… Pitala sam ih zašto idu na te konferencije i neki su mi rekli da moraju da pokažu ljudima kakav je Mamić. Drugi su govorili da uveseljavaju narod s njegovim ispadima, a s druge strane, nikad se ne zna kakva se korist može imati od njega. Mislim da bi trebalo prenositi stavove takve kakvi jesu, ali i da bi ih trebalo neumorno i argumentovano komentarisati.“

Cehovsko udruženje novinara, Hrvatsko novinarsko društvo, u potpunosti je podržalo kolege koje su bojkotovale spomenutu konferenciju za novinare, a njen predsednik Hrvoje Zovko misli da bi trebalo otići i korak dalje. „To je jasna poruka Glasnoviću i ostalima koji misle da mogu olako da vređaju novinare. Vidimo da Glasnović ne odustaje, ali vremenom će shvatiti poruku koleginica i kolega. Očekujem da se takve stvari dogode i na konferencijama malo većih državnih zvaničnika, koji isto tako govore o novinarima ne baš biranim rečima“, kaže Zovko za DW.

Kada je reč o mržnji koja se prema novinarima seje sa saborske govornice, Zovko kaže da Hrvatska televizija ima zakonsku obavezu prenošenja izjava iz rasprave u parlamentu. „Nemam ništa protiv onih koji misle da bi te izjave trebalo komentarisati, pogotovo jer su mnogo puta te izjave u funkciji širenja laži i netrpeljivosti prema nekim društvenim grupama. Objasnio bih šta je tu laž ili ih uopšte ne bih emitovao. Šira društvena zajednica ništa neće da izgubi ako te izjave ne pustimo, pa makar one dolazile i od poslanika u Saboru.“

Populisti žele da poljuljaju poverenje u medije

Ali šta bi učinio da mu poslanik – a to nije anegdota – u mikrofon izjavi da ga smatra korisnim idiotom? „Ne bih mu ostao dužan. Uzvratio bih mu na pristojan način. Tu izjavu ne bih pustio. Mislim da će u borbi s medijima ipak oni da izvuku deblji kraj. Ako ih nema u medijima, oni praktično ne postoje.“

Istovremeno, prvaci hrvatskog populizma uveravaju građane da društvene mreže mogu da zamene medije i pri tom potpuno zanemaruju činjenicu da iste te mreže velikim delom zavise upravo od sadržaja koje proizvode mediji. Nesumnjivo, takvu naivno pojednostavljenu stvarnost vide i njihovi birači, koji profesionalne medije proglašavaju za produženu ruku njihovih imaginarnih neprijatelja, koje često opisuju kao duboku državu ili neimenovane centre moći. Pri tom novinare diskredituju kao nečasne plaćenike, jer očigledno ne mogu da shvate da neko ko prima platu za svoj rad može da radi časno i s integritetom.

Medijima se, ipak, veruje

Predsednik Hrvatskog novinarskog društva kaže da hrvatski građani, uprkos svemu, veruju novinarima. „Bez obzira na devastiranu profesiju i svakakve ljude koji sebe nazivaju novinarima, a možemo reći da su zagađivači javnog prostora, javnost još uvek ima određenu dozu poverenja. Mediji su odradili mnogo važnih stvari i otkrili većinu korupcionaških afera. Mislim da javnost ipak više veruje medijima nego političarima.“

I Zovko, poput profesorke Vilović, naglašava da političari svakodnevno pokazuju da ne razumeju svrhu medija. „Mediji su ogledalo društva, moraju da budu u funkciji javnosti. A oni ih shvataju kao svoju produženu ruku. Počevši od javne televizije pa nadalje, medije bi najradije proglasili za svoj plen koji bi trebalo da funkcioniše isključivo prema njihovoj zamisli. Kada je reč o temama koje im nisu škakljive – počevši od premijera, predsednice pa do lokalnih političara – opušteno odgovaraju pred novinarima. A kada im postavite neka ozbiljnija pitanja, dobićete etiketu hibridnih ratnika protiv države, stranke, koga god.“

Profesorka Vilović, za kraj, sve sumira u dve rečenice: „Možda sam patetična, ali mislim da bismo mogli da živimo bez loših političara, ali ne bismo mogli bez novinara. Njihova uloga u demokratskom društvu je nezamenljiva.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android