Pred kućom Nazifa Mujića zaustavlja se moped. Poštar Zikrija Mujagić uručuje telegrame sa čestitkama. Telefon neprestano zvoni. Nazif, nova filmska zvezda, iznenađen je velikim interesovanjem javnosti. Želi da svima izađe u susret i njegovi razgovori traju na desetine minuta.

„Da, govore djeca romski od rođenja, ali ipak pričamo bosanski“. „Da“, odgovara u slušalicu, „najstarija kćerka je Šemsa, pa onda Sandra i onda Danis. Njemu sam dao ime po režiseru. Jeste, Sandru sam upisao u predškolsku školu“, govori nevešto sklopljenim rečenicama dok pruža ruku i pozdravlja se.

Nazif Mujić, koji tumači glavnu ulogu u filmu Danisa Tanovića „Epizoda u životu berača željeza“ dobio je nagradu za najboljeg glumca ovogodišnjeg Berlinala, a sam film je dobio „Srebrnog medveda.“

„U životu nisam mogao zamisliti da će mi se ovako nešto desiti. Danis je čuo za našu priču, došao kod nas, dogovorili smo se, i sve je bilo vrlo brzo. Nismo ni sanjali da će film doživjeti ovakav uspjeh. Evo, upravo pričam komšijama kako je sve bilo. Kada sam dobio nagradu, uz mene je cijelo vrijeme bio tjelohranitelj, nisam mogao ni u toalet sam, ni cigaretu zapaliti, sve su me pratili“, prepričava svoje „zvezdane“ berlinske trenutke.

Glumili sami sebe

Priča Nazifa Mujića i Senade Alimanović u 2011. godini objavljena je u većini medija u BiH. Senada je imala komplikaciju u trudnoći. Bez zdravstvenog osiguranja i bez novca nastali su problemi. Mrtvo dete nosila je desetak dana ne mogavši da dobije zdravstvenu uslugu. Išla je od vrata do vrata, molila. Nije imala 980 konvertibilnih maraka potrebnih za lekarsku intervenciju, i na kraju je jedva uspela da sa pozajmljenom knjižicom spase živu glavu. Ta teška drama romskog para bila je inspiracija bosanskohercegovačkom oskarovcu Danisu Tanoviću da reaguje, i za samo devet dana snimi taj niskobudžetni film.

„Nikada nisam ni razmišljala da ću glumiti u filmu. Uspjela sam jer smo glumili sami sebe“, govori Senada. „Ne dao Bog da se nekome desi ovo što se desilo meni.“

Nazif je i njoj neobičan sa odelom i kravatom. „Očekujem da će danas obući svoje farmerice, da uzme kolica i sjekiru i da ponovo krene tražiti staro željezo kako bi iskopao koju konzervu ili neki drugi predmet. Od toga hranimo djecu. Ne mogu znati šta će se desiti“, govori ona dok iz regala vadi srebrenog 'medu'.

Za deset dana će ih svi zaboraviti

„U svoje 42 godine uvijek sam radio. Ja sam povjerenik romske populacije iz ovog mjesta, nije me strah posla, nadam se da ću dobiti bilo šta da radim“, kaže taj privremeni glumac.

U Poljicu žive „berači željeza“ – sakupljači gvožđa. Selo je puno havarisanih automobila, motora, raznih železnih delova. Meštani se nadaju da će Nazifova slava pomoći da se čuje za njih. Nazifova braća, Suljo i Kasim kažu da je sve to lepo, ali i da će ih za desetak dana opet svi zaboraviti i sve će biti po starom. I ostali meštani svojim pričama žele da skrenu pažnju na svoje probleme. Prokišnjava, nema osiguranja, lekova, hrane, niko se ne brine... Sve ovo može se čuti šetajući blatnjavim putem kroz to malo romsko naselje.

Pred Nazifovom kućom istovaraju drva koje je toj porodici dovezao Esed Hodžić. „Gledao sam ga kad je bio u Berlinu i znao da kada se vrati sa crvenog tepiha, u Poljicu neće imati šta ubaciti u peć“, kaže on. Predsednik mjesne zajednice Midhat Ćeperković kaže da tu niko nema zdravstveno osiguranje, „nema nikakvog socijalnog programa za ove ljude, žive napamet“.

Hoće li medved ovdje i dalje biti vredniji od čoveka – saznaćemo uskoro u Drugoj epizodi iz života berača željeza – Nazifa Mujića.

Autor: Mirsad Čamdžić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković