Kada sam pre dvadeset godina došao u Berlin, učinilo mi se kao da sam obukao kaput dva broja veći, toliko prostora ostalo je izmedju mene i tog grada. U njemu je bilo više Berlina nego što Berlina ima, zahvaljujući onom što sam o njemu prethodno znao. Tako je njegov volumen bio ispunjen silnom svojom ornamentikom koju učinili su Walter Benjamin, Brecht, Walter Ruttmann, čak je i moj veliki zemljak, kunsthistoričar Oto Bihalji, iz vremena herojske avangarde dvadesetih godina, doprineo nešto toj povesti, prošireno srce ove varoši ispunio je Nabokov i ostali Rusi jedan vek ranije. Tamo gde je Gombrowicz sedeći na klupi Tiergartena razmišljao o smrti, a Pasternak zabeležio onu veselu šaradu: Berlin kam mir wie eine Stadt von Buben vor,denem man am, Tage zuvor Seitengewehre und Helme, Stöcke und Pfeifen, richtige Fahrräder und Anzüge geschenkt hatte. Ivo Andrić stolovao je ovde kao poslanik davne jugoslovenske kraljevine, a bio je tu na mestu atašea i golemi pesnik srpskog jezika Miloš Crnjanski. Samo što je njemu njegov šef preporučio da kao pesnik, ne mora ništa raditi, nego neka se samo po Berlinu šeta do volje.

Tako sam i ja, zahvaljujući svojoj stipendiji imao otvoreno polje za šetnju, a ipak, poučen na mnogo čemu lošem, izvodio sam, u dnevniku, beletristički, svoju zebnju. Pa sam se pitao gde ću stanovati sledećih meseci, jer sam zamišljao da najpre treba smestiti nekog Hodorovskog, a kasnije ću i ja doći na red. Ubrzo se pokazalo da sam ja taj Hodorovski, i da za mene postoji mesto u tom gradu, pod uslovom da naučim baratanje liftom, marke Stigler, u ulici Mommsen, iako sam bezuspešno tvrdio domaru da slične sprave postoje i onde odakle sam došao.

Kasnije se sve dosta primirilo i uravnotežilo. Hodajući istočnim delom grada ustanovio sam da po oronulosti kuća u Oranienstrasse Berlin nalikuje na neke delove Beograda; Berlin se utišao u svom berlinstvu, sve više postajući pitomi grad moje budućnosti. Kao da je uzeo na sebe neka svojstva beogradska, postajući jedan uvećani moj nekadašnji grad, rezervni. 

Ne znam tačno kada jedan grad postaje onaj drugi, koji liči na taj prethodni, ali ne baš sasvim. Kao što moja ulica, osvojena višekratnom upotrebom, samo je nalik onoj od pre, iako ne mogu tačno utvrditi odakle dolazi ova razlika. Izgleda da sam, tokom vremena, lagano gradio ovaj svoj Berlin, svakodnevnom praksom svoga berlinstva. Shvatio sam da berlinstvo postaje neka vrsta moje profesije, bez obzira na ostale poslove kojima se bavim, berlinstvo kao zanat, obrt.

Svejedno, nije sve u čulnim obmanama i u igrama moje duše, pogodnim za psihološka, pesnička i filosofska istraživanja. Morao sam da primirim svoje književne fantazme, okrećući se ljudima i društvu oko sebe. Odjedanput sam ustanovio da ono više nije isto.

Bilo je lakše obnoviti upropaštene fasade, podići Potsdamer Platz, a od Friedrichstrase učiniti glamuroznu via Cindoti, nego počiniti onaj obrt koji se dogodio u svesti ljudi. Došao sam da živim ovde samo koju godinu posle pada zida, još uvek se osećala ozarenost ovim dogadjajem koji i dalje smatram najvažnijim, druge polovine prošlog veka. Malo pomalo ipak je postajalo jasno da se sve ne završava poljupcima onih tinejdžerki po začudjenim dedeerovskim graničarima, koji su ravnodušno podigli rampu kod Brandenburške kapije.Ta ravnodušnost prelila se na ceo naš berlinski život, šta sada kada ne postoji fatum zida i njegov preteći znak?! Berlin je zadobio problem kada je rešio svoj najvažniji problem, koji je u tome: kako živeti. Pokazalo se da ona jednodušnost u taj jesnji dan 1989, lagano se raslojava, umnižavajući ona pitanja, koja nisu samo nemačka, samo berlinska, no i evropska, svetska. Ustanovilo se da miroljubivi ekrazit slavljeničkih raketa ima i svoju malignu alternativu, počele su pucati bombe opet, kao u vreme suludih i iracionalnih crvenih brigada. I opet, kao više puta u povijesti, počinitelji ovog rusvaja nisu baš načisto šta, svojom agresivnošću zastupaju, mnogi mladi učesnici kravala katkad i ne znaju šta znači ona ozloglašena svastika, kojom ispisuju naše zidove. Moramo se pomiriti da medju nama ima neizbežnih razlika, i sa ovima trebaće dalje živeti.

Ljudima nikad dosta, ni dobra, ni zla. Čak i u najboljim prilikama čovek pronalazi neku svoju ličnu muku, vrlo blizu u svakome od nas je taj prag preko koga se prekoračuje u čemer i čamotinju. Isto tako lako je preći u onu drugu odaju naše svesti, odaju zla. To je udeo onog dela naše duše okrenut negativnom, koji takodje, ovisno o prilici, lako se aktivira. Tako i Berlin, kao i svako drugo mesto ljudskog života, umnožen je grad, a kao i sve metropole, neka vrsta sabira, enciklopedije mnogo čega.

Za svaki grad ostaje problem kako dalje trajati, kada za nečiju svest prestane biti nešto posebno, a postane obično mesto boravka. Jednom je Christo umotao Reichstag u svoju svilu, ali ga je posle nekoliko dana morao razmotati, da bi ostao ono što jeste. To se dogodilo i u mojoj svesti, ja i nadalje živim u jednom razmotanom Berlinu, ali nikada neću zaboraviti onu draž dok je pre dvadeset godina postojao u zamotanosti moga neznanja.