Ideja koju je imala Kristine Bleks, inicijatorka projekta „Menjam obrazovanje za stanovanje“, sasvim je jednostavna: ona se, zajedno sa svojim timom, angažuje na pomoći deci koja potiču iz zemalja poput Albanije, Rumunije, Bugarske, Turske ili Sirije, i koja sad žive u gradskoj četvrti Marksloh u Duizburgu. U tome joj pomažu volonteri – studenti i mladi ljudi koji se školuju za zanat. Oni rade sa decom, pomažu im oko domaćih zadataka, zajedno kuvaju ili su jednostavno tu kada je deci potrebna pomoć oko nečega što ih muči. Zauzvrat, mogu besplatno da stanuju u jednoj od stambenih zajednica koje im se na raspolaganje stavlja u okviru projekta.

Nije svako baš podoban za rad u kvartu. „Potrebni su nam saradnici koji mogu da improvizuju i organizuju. Zauzvrat, imaju mogućnost da rade na nečemu što im pruža kreativne mogućnosti“, kaže Kristine Bleks. Oni bi već samim svojim prisustvom trebalo da poboljšaju ugled ove gradske četvrti koja je na lošem glasu, odnosno da postanu svojevrsni „ambasadori“ kako bi se poboljšala slika o Markslohu koja vlada u javnosti – i možda dugoročno da doprinesu zaustavljanju negativnog trenda kada je reč o socijalnom ili urbanističkom profilu kvarta.

Brige koje nisu dečije

Marksloh je na glasu kao problematična četvrt. Visoka stopa nezaposlenosti, ulični kriminal, dotrajale kuće – mnogi su taj kvart već otpisali. Uz već postojeće probleme, stigli su i novi – talas izbjeglica. Oni nikako zaobišli Duizburg, upravo suprotno. Izbeglice su smeštene u ionako već „komplikovanim“ kvartovima na severu tog grada.

Ali sada se 36-godišnja Bleks sa svojim timom brine i oko dece i mladih koji su pobegli od nasilja i terora. Njihova „baza“ je jedan stan sa baštom u Markslohu koji je projektu na raspolaganje stavila Esenska biskupija. Težište projekta je rad na domaćim zadacima, a kod izbeglica – učenje nemačkog jezika. Tu redovno navraća oko pedesetoro dece uzrasta između šest i 12 godina. I gotovo svi oni znaju šta znači biti siromašan. Njihove porodice primaju socijalnu pomoć od države, bilo da se radi o pomoći izbeglicama, nezaposlenima ili subvencionisanju troškova stana. Te brige prenose se i na decu. „Imamo decu iz drugog razreda, čija je najveća želja da dobiju dozvolu boravka u Nemačkoj. Neki drugi, doživeli su grozne stvari tokom bekstva iz Sirije“, objašnjava Bleks.

Osećanje sreće – s rezervom

Saradnici projekta sa decom mesečno provedu između 30 i sto sati. Jedan od onih koji su stalno tu je Ali. Njegovi roditelji potiču iz Albanije. „Ja sam već gotovo dve godine uključen u projekt. Mogu uvek ovde da dođem. Kad moram da radim domaći zadatak, onda mi pomažu ljudi iz projekta, pogotovo kod nemačkog i engleskog“, kaže dvanaestogodišnjak, koji ide u obližnju školu. O njemu se brinu ljudi poput Mihaela Ziberta. On upravo završava socijalnu volontersku godinu i uskoro bi trebalo da počne da studira političke nauke. „Uvek imam osećaj da radim nešto što ima smisla“, kaže mladić.

Uprkos lošem imidžu Marksloha, mnogo je onih koji se javljaju za posao u okviru projekta. Rezerve prema tom kvartu imala je i volonterka Lilijana Filipa Koreia de Almada. „U početku sam mislila: O bože, Marksloh… Ali ovde uopšte nije tako loše kao što mnogi pričaju. Ovde drugima mogu da prenesem svoja sopstvena iskustva i da zauzvrat dobijem osećaj sreće.“

Ništa bez donatora

Kristine Bleks uspela je da promoviše projekat i van Duizburga. Recimo, 2015. bila je jedna od učesnica na jednom od susreta sa kancelarkom Angelom Merkel. „Najpre nisam htela da idem. Bojala sam se da će to biti nekakav medijski cirkus, ali nakon svega sam ipak bila srećna što sam bila. I moram reći da je kancelarka ispunila obećanje. S njom sam pričala o problemima, na primer o previše birokratije i komplikacijama koje imamo dok dođemo do ljudi koji donose odluke. I ona je odmah organizovala okrugli sto s predstavnicima četiri savezna ministarstva, brojnim ministarstvima saveznih pokrajina i Uredom kancelarke, na kojem sam onda mogla da iznesem svoje primedbe“, kaže Bleks.

Bez obzira na dobre veze s političarima, finansiranje projekta ostaje problem. Bleks je zato u projekat uključila i donatore. Postoje tzv. „kumstva“. „Kumovi" snose godišnje troškove od 2.400 evra po detetu. Tu su i crkvene donacije, pomoć nemačke Savezne centrale za političko obrazovanje, ali i koncerna poput Vodafona ili Dojče banke. Bez njih, kaže Bleks, ne ide.