Kada je Berlin prošle nedelje odobrio Turskoj isporuku 20 lovaca „Jurofajter Tajfun“, novi pravac nemačke spoljne politike postao je jasan. Kancelar Fridrih Merc zastupa realnu politiku koja u mnogo čemu prevazilazi pristup njegovih prethodnika, Angele Merkel i Olafa Šolca.

„Iskoristimo ogroman potencijal odnosa“, poručio je Merc nakon sastanka u Ankari i dodao: „U geopolitičkim vremenima, kada velike sile oblikuju politiku, Nemačka i Evropa moraju da prošire svoje strateške partnerstva.“

Prema rečima kancelara – „tu nema zaobilaženja Turske“.

U trenutku kada mnogi sukobi prete da eskaliraju pred evropskim pragom, nemačka vlada očigledno pokušava da pronađe novi način saradnje sa zahtevnim partnerima.

Kritike posle posete Ankari

Turska se i dalje smatra jednim od takvih teških partnera. Berlin i Evropa trenutno mogu samo da posmatraju kako predsednik Redžep Tajip Erdogan, koristeći sva, pa i nedemokratska sredstva, potiskuje političke protivnike kako bi učvrstio svoju vlast. Zbog toga su izjave Merca izazvale oštre reakcije u Nemačkoj.

Predsednik nemačko-turske parlamentarne grupe Serdar Juksel (SPD) optužio je tako kancelara da Turskoj obećava približavanje Evropskoj uniji, ali da „ni reč ne govori o političkim zatvorenicima, ograničenoj slobodi medija ili o demokratskim opozicionarima poput Ekrema Imamoglua“. To, kako je naveo Juksel, šalje pogrešan signal.

Zaista, Merc tokom konferencije za novinare sam nije ni pomenuo opozicionog političara koji je već mesecima u zatvoru. I tek kada ga je novinar upitao o uslovima za pristupanje Turske Evropskoj uniji i u tom kontekstu o ovom pitanju, Merc je odgovorio: „Izrazio sam svoju zabrinutost što nezavisnost pravosuđa ne odgovara našim shvatanjima.“

Proširenje saradnje s Turskom kao politički cilj

Za nemačku vladu je jasno da, imajući u vidu unutrašnjopolitičke ciljeve, saradnju s Turskom treba proširiti. Naročito kada je reč o migraciji, odnosno vraćanju migranata i izbeglica. Turska kontroliše ključne migrantske rute ka Evropi, što Merc i njegovi ministri vide kao značajnu priliku. Oni žele da povećaju broj deportacija iz Nemačke i nadaju se da će Turska prihvatiti više tih ljudi nego ranije.

Videće se da li će taj plan vlade u Berlinu uspeti i da li će Ankara zaista biti spremna na više vraćanja migranata – u svakom slučaju, za sada se čulo malo konkretnih informacija. U narednim mesecima trebalo bi da uslede novi sastanci na ministarskom nivou.

Merc se, inače, tokom posete, vidno trudio da stvori dobru atmosferu. Turska je bila prva zemlja koju je posetio van Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, što je trebalo da bude poseban gest – kao i to što ga je na putovanju pratila supruga Šarlote.

I u tonu razgovora mogao se čuti duh poboljšanja odnosa. Nakon godina nemačke uzdržanosti prema turskom članstvu u EU, novi kancelar je makar govorio o tešnjem povezivanju Turske s Evropom.

„Želimo da dalje utiremo put Turske ka Evropi“, rekao je Merc, ali je taj proces ujedno vezao za uslove – demokratiju i vladavinu prava.

Iz perspektive Ankare, to je bio značajan korak napred koji Erdogan može da iskoristi pre svega na unutrašnjem planu.

Turska kao posrednik u svetskim sukobima

Još jedan razlog zbog kojeg Merc želi tešnje odnose s Turskom jeste njena uloga u međunarodnim sukobima. Predsednik Erdogan održava dobre kontakte i sa Moskvom i sa Kijevom, razume se s Donaldom Trampom, a ima i direktne veze s Hamason i novim rukovodstvom u Damasku. Štaviše, Ankara deli isti politički cilj s Nemačkom na Bliskom istoku – rešenje u vidu dve države.

Upravo taj zajednički interes Fridrih Merc je želeo konstruktivno da iskoristi tokom posete Turskoj. Međutim, kada je reč o Pojasu Gaze, stavovi njega i Erdogana javno su se sudarili.

Sukob mišljenja zbog Gaze

Dok se Merc jasno svrstao na stranu Izraela, Erdogan je tu zemlju ponovo optužio za „genocid“. Turski predsednik je više puta protivrečio nemačkom kancelaru i optuživao Izrael za stanje u Gazi. Na to je Merc pozvao Tursku da „utiče na Hamas da pređe u drugu fazu ovog sporazuma“.

Ostaje neizvesno da li turski uticaj zaista seže dovoljno daleko da bi mogao da dovede do razoružanja islamističkog Hamasa. Nejasno je i pitanje međunarodne mirovne misije u Gazi. Turska i nekoliko arapskih zemalja spremne su da učestvuju, ali pod uslovom da misija ima mandat Ujedinjenih nacija – što Izrael odbija.

Dok se mirovni plan ne sprovede, na dugačkom štapu je još jedna želja Berlina – da se jednoga dana uključi u obnovu Pojasa Gaze.

Ekonomska saradnja Turske i Nemačke i vojna industrija

Pored međunarodnih sukoba, na dnevnom redu bila je i čitava serija ekonomskih projekata: veća saradnja u vojnoj industriji, kao i u oblasti saobraćaja i infrastrukture. Za Erdogana je izuzetno važno da Turska, kao članica NATO, lakše dolazi do evropskog oružja, borbenih aviona i druge vojne opreme.

Na kraju, tu je i tri miliona ljudi turskog porekla koji žive u Nemačkoj. A Nemačka je i najvažniji trgovinski partner Turske, njen najveći investitor. Trgovinska razmena trenutno iznosi oko 55 milijardi evra i svake godine raste. Zato je visoko na dnevnom redu bilo i pitanje olakšica za poslovne vize za turske privrednike.