Onaj ko želi da zna zašto je Angela Merkel tako dugo na vlasti, odgovore mora da traži izvan njene stranke. Unutar stranke Zelenih, koja je prirodni protivnik demohrišćana, mnogo je pohvala na račun kancelarke. Merkelova je ostvarila ono što su Zeleni uvek zahtevali: napuštanje atomske energije i prihvatanje izbeglica.

Čak i Zigmar Gabrijel, bivši lider SPD i aktuelni ministar spoljnih poslova, čija stranka se dojmila oštećenom jer je već godinama u ulozi mlađeg partnera unutar takozvane Velike koalicije, o kancelarki može reći samo najbolje: „Uvek je bila fer i pouzdana“, rekao je tokom poslednje sednice Bundestaga uoči predstojećih izbora.

Sada Merkelova juri svoj četvrti mandat. Kako stvari stoje, Nemci se nje nisu dovoljno ni nagledali ni naslušali. Na predizbornim anketama kotira se visoko, te su izbori, čini se, već svršena stvar. Zato se četvrti mandat ne dovodi u pitanje.

Čak je i Helmut Kol 1994. započeo četvrti mandat. Mirisao je ulazak u udžbenike istorije. Nakon ujedinjenja Nemačke je projekat evra bio visoko na njegovoj agendi. Volfgang Šojble, tada prestolonaslednik u stranci demohrišćana, nije verovao da Kol to može.

Rizik četvrtog mandata

Poslednje četiri godine Kolovog mandata bile su dugi oproštaj od kultnog kancelara. Na kraju je za njega ostalo samo sažaljenje, a i došlo je vreme za Gerharda Šredera. Godine 1961. je i Konrad Adenauer započeo četvrti mandat. On se takoreći sam proglasio, no ostvario je samo pola četvorogodišnjeg mandata.

Merkelova je dugo razmišljala da li da se kandiduje. Imala je dobre razloge za dileme. Jer leto 2015. bilo je prekretnica. Milion izbeglica skoro su je koštali funkcije, u njenoj stanci je odjeknuo zemljotres. S druge strane, Merkelova je postala „majka Hrabrost“ u svakom društvenom i političkom miljeu. No, izbeglice su je koštale dela političke moći, uprkos tome što se distancirala od svoje poznate rečenice „uspećemo“ i prihvatila kritiku.

Da se ipak kandiduje prelomile su okolnosti izvan Nemačke. Tramp, Bregzit, kriza EU, desničarski populizam, Putin, Erdogan – Merkelova se stoga vidi kao sigurna luka u vremenu neizvesnosti. Kao protestantkinja je osećala obavezu da ne pobegne glavom bez obzira kada postane gusto. Njenom suprugu Joahimu Zaueru se pripisuje ocena da bi svojevoljni odlazak kancelarke – iako je građani i dalje žele – bio neka vrsta nadmenosti.

Pitanje moći

A tu je još i faktor moći. „Moraš“, govorili su joj članovi stranke, dok je mesecima razmišljala o novoj kandidaturi. To je Merkelova sama ispričala delegatima na kongresu u decembru. Navodno se konačno odlučila 9. novembra kada je Donald Tramp pobedio na američkim predsedničkim izborima. I od tada je shvaćena kao anti-Tramp.

Iz njene političke karijere se pamti rečenica da ne želi sa funkcije otići kao „polumrtva olupina“. Kao racionalna osoba već se dokazala, a izgleda da je u dovoljno dobroj formi da posao u Berlinu obavlja još četiri godine. Naravno, jer je dopadljiva i na međunarodnoj sceni. Njujork tajms proglasio ju je „poslednjom moćnom braniteljkom Evrope“. To je obaveza.

Merkelova je kormilar političkog broda i za to snosi odgovornost. To je obilno koristila. Do daljnjeg je ukinula vojnu obavezu, napustila je atomsku energiju i otvorila granice za izbeglice. Sačuvala je imidž snažne kancelarke koja račune polaže samo Bundestagu.

Paradoksalno, Nemci u anketama uvek većinski traže a se ograniči broj mandata na čelu vlade, ali ipak biraju po navici. Tako je Konrad Adenauer vladao 13 godina, Helmut Šmit skoro devet godina, Helmut Kol 16 godina, Gerhard Šreder sedam godina. A za vreme vladavine Merkelove se u Italiji izmijenilo čak sedam šefova vlade.

O razlozima duge vladavine Merkelove može se svašta reći. Njoj treba mnogo vremena dok donese odluku, ali kada je donese, nema povratka. Za kritičare je to oklevanje. Ali to joj prolazi. O reklami pred izbore ne moga mnogo ni da misli. Pre četiri godine bila je dovoljna rečenica: „Znamo se.“Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android