Kada je Angela Merkel 2005. prvi put izabrana za kancelarku, bezbrižna vremena u nemačko-turskim odnosima su već bila na izmaku. A 3. oktobra 2005, EU je ponudila toj zemlji pristupne pregovore – a tadašnji modernizator i šef turske vlade Redžep Tajip Erdogan je zahvalno prihvatio ponudu.

Mesec dana kasnije, Bundestag je izabrao Merkelovu za kancelarku; tada je ona hvalila oko 100 reformskih paketa sa prozapadnim rukopisom koje je turski parlament tad doneo. Ukinuta je smrtna kazna. kurdska manjina je dobila veća prava u školama i svakodnevici. I na planu slobode mišljenja i štampe, Turska je tada učinila bitne pomake kako bi se približila zapadnim predstavama ljudskih i građanskih prava.

Početne godine i problem neuzvraćene ljubavi

No, na to je odgovoreno distancom i odbojnim stavom, kaže Čaner Aver, šef „Fondacije cantra za studije Turske i istraživanje integracije" u Esenu: „Baš u vreme kada je turska preduzela najveće reformske napore, Nemačka je sa kancelarkom Merkel ubacila u igru ideju privilegovanog partnerstva kao alternativu punopravnom članstvu. To je, kaže, razočaralo mnoge koji su se tada borili za pristup prozapadne Turske Evropskoj uniji. I ponovo pokrenulo diskusije o tome da li je EU ipak samo „hrišćanski klub".

U jednom govoru u Drezdenu, u novembru 2006, Angela Merkel je odgovorila na optužbe iz Turske. „Tačno je – Evropa nije hrišćanski klub", ali, kako je dodala, to je klub osnovnih vrednosti. „Kod nas važe ljudska i graanska prava, a ona kod nas počivaju na hrišćanskoj slici čoveka."

U martu 2010, Merkelova je rekla Erdoganu: „Nastavljamo pristupne pregovore". Otada pa do danas, ona se držala svoej vizije strateškog, ali drukčijeg odnosa između Turske i Evrope.

Od privilegovanog do nikakavog partnerstva

U svojoj analizi, stručnjaci za Tursku Roza Burč i Burak Džopur  vide suštinu problema u nemačkom odbijanju. Nemačka je, sa svojom politikom izopštavnaj i distanciranja, saodgovorna za to što se Turska u međuvremenu otuđila od Evrope. Tu tezu zastupaju autori u izveštaju Studijskog komiteta za nemačko-francuske odnose (CERFA). I zaista, od opuštenog i harmoničnog odnosa za vreme mandata kancelara Gerharda Šredera do 2005, ništa nije ostalo.

Tome je doprinela i unutrašnjepolitička radikalizacija u Turskoj. Talas represije posle neuspelog puča, koji je pogodio opozicionare, Kurde, novinare i branitelje ljudskih prava, pretvaranje dražve u autoritarni prezidijalni sistem kao i uvredee i provokacije na račun EU, sve to je dodatno zatrovalo političku klimu između Nemačke i Turske u protekle tri godine.

I pristupni proces je zamro. Naon što je Evropska komisija 10. novembra 2015. izdala Turskoj loše svedočanstvo na planu demokratije, pravne države i slobode štampe, većina poslanika Evropskog parlamenta ja bila za „zamrzavanje" pregovora. Otada 35 poglavlja pristupnih pregovora nije više otvarano. A otpor članstvu Turske u Evropskoj uniji je porastao posle uspeha levičarskih i desničarskih stranaka na izborima u mnogim zemljama EU.

Kada bi se sve svodilo samo na uvrede i poređenja Nemaca sa nacistima kojem je u poslednje vreme pribegavao Erdogan, to bi bila pogrešna analiza, kaže Andreas Maurer, profesor politike i evropskih studija na Univerzitetu u Insbruku. „Ono što je dopinelo odbojnom stavu jeste i okolnost da Turska od pre 25 godina neprestavno vojno interveniše u zemljama Juga – bez ikakvog osnova u međunarodnom pravu". A država koja vodi napadačke ratove na sirijskoj teritoriji ne može da bude članica EU, dodaje.

Za Čaner Aver to nije odlučujuće: „Identitet EU će biti uspostavljen u prema tome kako će ona postupati sa pitanjem pristupa Turske". Na prevremenim parlamentarnim izborima 24. juna, na kojima Erdogan želi da cementira svoju vlast, Turci će doneti i neku vrstu odluke o mogućem pristupu EU.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android