Onaj ko pročešljava medije tražeći informacije o Kunduzu, uvek nailazi na iste sadržaje: napad na dva kamiona-cisterne sa 100 mrtvih, okršaji sa talibanom, 54 mrtva vojnika Bundesvera, komplikovano, ako ne i neuspelo „partnerstvo“ sa snagama bezbednosti u Avganistanu. „Tamo se angažovanje pretvorilo od bušenja bunara u borbeno angažovanje“, kaže ministar odbrane Tomas de Mezijer. Može se to i drastičnije formulisati: na severu Avganistana Bundesver je kao vojska mira izgubila svoju nevinost.

Pri tom je sve počelo obećavajuće. U jesen 2003. stigla su prvi vojnici u Kunduz. Ubrzo je usred grada kupljeno nekoliko placeva, prostor je provizorno zaštićen zidom i sa nekoliko rolni bodljikave žice. Avganistanske snage bezbednosti, na brzinu regrutovane među stanovništvom, preuzele su stražarsku dužnost. Više od toga nije bilo neophodno, niti poželjno: nemački vojnici su došli kao prijatelji, oslobodioci i pomagači u izgradnji. Tako su sebe videli vojnici i tako su bili viđeni od strane avganistanskog stanovništva. Situacija je bila tako mirna, da se uskoro govorilo o „Banji Kunduz“ (Bad Kundus).

Kada je 2006. na jugu zemlje porastao pritisak talibana, pobunjenici su tražili i pronašli prostor za povlačenje u do tada mirnom severu zemlje. U međuvremenu je Bundesver premešten u novi vojni kamp, u utvrđenje podignuto na brdu iznad grada. I to s dobrim razlogom, jer uskoro je „Banja Kunduz“ otišla u istoriju: uvek i iznova su konvoji Bundesvera bili napadani i bivali uvučeni u okršaje. Prvi put od Drugog svetskog rata ponovo se zvanično govorilo o palim vojnicima, prvi put od 1945. nemačke snage su samoinicijativno stupile u napad. Sa katastrofalnim posledicama: tokom bombardovanja dva kamiona-cisterne 2009, napada koji je naređen iz preventivnih razloga, mnogo avganistanskih civila je izgubilo život.

Bile su to slike koje kod kuće u Nemačkoj nisu bile dobro primljene. Angažovanje u Kunduzu postalo je ključna tema, simbol emotivne rasprave o smislu i prihvatljivosti oružanih intervencija Nemačke u inostranstvu.

Sasvim u zaborav su pri tom pali neporecivi uspesi u deset godina nemačkog prisustva u Kunduzu i okolini: izgrađene su ulice i škole, zdravstveni centri, ustanove za obrazovanje nastavnika sa oko 1.600 studenata, fabrika za paradajz iz konzervi. Obučeni su policajci i zanatlije – civilni pomoćnici za razvoj sproveli su na stotine manjih i većih projekata, sa ili bez Bundesvera, ali uvek u senci vojnog kampa. Sam kamp je postao značajan privredni faktor u gradu.

Ti učinci na polju obnove i izgradnje sada su ugroženi. Samo posebno istrajni optimisti će poći od toga da avganistanske snage bezbednosti mogu bez problema da se staraju o miru i redu. Nemačka državna Organizacija za razvojnu pomoć GIZ jeste najavila dalje aktivnosti i nakon povlačenja Bundesvera, ali ona će morati da se aranžira sa novim odnosima moći, svejedno kako oni u budućnosti budu izgledali. Jer talibani su sve jači, pod kontrolom već imaju nekoliko regiona oko Kunduza. I za „božje ratnike“ je Kunduz mesto velike simboličke snage. Do intervencije nakon 11. septembra predvođene SAD, Kunduz je bio utočište talibana. Ako posle povlačenja Bundesvera ponovo preuzmu glavnu reč, to će biti jak signal za Avganistan, koji će ekstremistima pružiti dalji podstrek.

Komentar: Florijan Vajgand
Odgovorni urednik: Ivan Đerković