Karijera Bitlsa počinje 1962. u kultnom hamburškom klubu „Star“. Rokerski ćumez, koji je bio odskočna daska mnogim mladim bendovima. Ubrzo su momci iz Liverpula svetske zvezde koje svojom pojavom svuda izazivaju histerično oduševljenje. Posle četiri godine vraćaju se u Nemačku i dovode omladinu u stanje kolektivne ekstaze. Tokom trodnevne blic-turneje oni su gotovo jedina tema medija.

Kada avion 23. juna 1966. u 12:56 sleti na aerodrom Minhen-Rajm, na pisti gotovo izbija stampedo. Uzaludno se 200 policajaca trudi da zadrži fanove, dok novinari skaču već na stepenice za iskrcavanje. Pol se prijateljski osmehuje, iza njega menadžer Brajan Epštajn gestikulira: „Polako ljudi…“ Džon pokušava da se probije nervoznog izraza lica, ostali Bitlsi ne vide se od mase.

Obožavaoci čekaju pred hotelom Bajerišer hof, gde je bend odseo. Minhen nikada nije video takvu navalu kosatih tinejdžera. Hor fanova peva omiljene hitove, dok u samom hotelu valja razjasniti pojedinosti rezervacije. Slučajno su rezervisane dvokrevetne sobe koje ne odgovaraju gospodi. Nešto kasnije oni zaista izlaze na prozore i pozdravljaju masu.

Četiri momka su „na svoje oduševljenje“ (tako je bar pisao list Velt) obasipani poklonima: bavarske lederhoze s dugmadima od jelenskih rogova i bele košulje. U 16 sati se u njihovom hotelu održava konferencija za medije gde se nižu glupava reporterska pitanja. Novinar tabloida Bild pita Ringa da mu lederhoze nisu prevelike. Ringo kaže: „Može biti. Onda ću sačekati da mi poraste beba u trbuhu.“

Dok je zapadnonemačka omladina ovih dana potpuno odlepila, stariji nisu toliko oduševljeni. Uobičavaju da Bitsle i obožavaoce zovu „budalašima“ i „pavijanima“. Štampa se divi uspehu Bitlsa. Minhenski list Merkur traži mane u izgledu: „Kratkovidi Džon Lenon, levoruki Pol Mekartni, klempavi Džordž Harison i Ringo Star prevelikog nosa.“

Dva koncerta održana su 24. juna, jedan popodne, jedan uveče. Oba traju svega po pola sata, ali oduševljavaju histeričnu publiku. Reporter Zidojče cajtunga se plaši za krovnu konstrukciju dvorane Kronebau, inače do danas jedine prave hale za cirkuske predstave u Nemačkoj. „Kada gitare uhvate svoj tvrdi ritam, buka postaje tolika da bi svaki lekar posavetovao da se udaljite“, pisao je Zidojče.

Po prvi put u istoriji Nemačke se ovde vidi šta znači prava histerija obožavalaca. Urlici oduševljenja, vrištanje do granice bola. Reporter lista Majn-Eho zapisuje neke utiske: „18:56: jedna šesnaestogodišnja devojčica je skočila, trči stepenicama ka bini, pada, vrišti. Sanitetlije je odlučno hvataju i vode to dete napolje.“

Posle dva nastupa u Minhenu odmah se prelazi u Esen. Zašto baš u taj ne preterano veliki grad Rurske oblasti? Berlin je pre turneje vodio intenzivne pregovore s menadžmentom. Ali Bitlsi nisu hteli da sviraju na Olimpijskom stadionu ili drugoj velikoj bini metropole. Zato su odabrali esensku halu Gruga, gde staje jedva 8.000 ljudi.

Hamburški morgenpost piše o koncertima u lučkom gradu: „25 minuta su hamburški tinejdžeri proveli u pomami za Bitlsima. Pre svega devojke su, uz uzdahe i glasno vrištanje, bile utopljene u žestoki ritam svojih idola. To je najveći masovni trans ikada viđen u ovoj hali.“ Oko 5.700 fanova videlo je dva koncerta u hali „Ernst Merk“. Tabloid Bild suvo piše: „Vrištali su. Plakali su. Padali su.“

Gotovo je. Na hamburškom aerodromu se obožavaoci opraštaju od najpoznatijeg svetskog kvarteta. Bitlsi dalje lete u Tokio, gde počinju azijsku turneju. Olakšanje se može osetiti i među novinarima: „Preživeli smo Bitsle bez posledica po tela i duše“, piše list Zone iz Baden-Badena. Bilans kratke turneje: devet slomljenih stolica i desetine hiljada slomljenih tinejdžerskih srca.