Ne postoji kultniji tonski studio od onog u londonskom Ebi roudu. Otvoren je pre 90 godina, 12. novembra 1931, ali je pre svega proslavio Bitlse. A i oni njega. Do danas je najbolji na svetu.
Oglas
U pitanju je verovatno najbolje čuvani tonski studio na svetu. Ovde se ne može naprosto ući da se baci pogled, nego mora da se prijavi i predoči dobar razlog. Znatiželjnici doduše mogu da gledaju u poznatu adresu spolja, što redovno i rade. Malo koji turista, ljubitelj muzike, neće svratiti do čuvene raskrsnice ulica Ebi roud i Garden roud.
Tu je najpoznatiji pešački prelaz sveta, zebra preko koje su, loše raspoloženi, nekoliko puta prešli Džon Lenon, Ringo Star, Pol Makartni i Džordž Herison. Bio je sunčani avgustovski dan 1969, a motiv je završio na jednom od najpoznatijih omota ploča ikada.
Tako je počeo kult muzičkog studija Ebi roud (Abbey Road), koji je pak otvoren znatno ranije – 12. novembra 1931. godine pod imenom EMI Recording Studios.
Počelo je klasikom
Prvo što je tamo snimljeno je „Land of Hope And Glory“ kompozitora Edvarda Elgara, u izvođenju Londonskog simfonijskog orkestra. Tu su snimane sve ploče iz produkcije EMI, mnoge pod dirigentskom palicom čuvenog Jehudija Menjuhina.
Onda je u studio u londonskoj četvrti Kemden ušla i popularna muzika, i to pedesetih godina na krilima producenta Džordža Martina. On je 1962. uzeo Bitlse pod svoje, a ostalo je, što se kaže, istorija.
Studio Ebi roud do danas je najrenomiranija adresa za sve muzičke pravce.
Parket i plavi zidovi
Iza jednostavnog ulaza otvara se lavirint prostorija u kojima se snima ili režira. Njegove „srčane komore“ su studiji 1 i 2 gde su nastajali planetarni hitovi.
Kelnski kantautor Bjern Hojzer je pre tri godine radio završnu produkciju svog albuma „Nebo iznad Kelna“ u Ebi roudu. „Kad je neko toliko lud za muzikom kao ja, kada zna ko se sve peo tim stepenicama, a onda imam svoj album u džepu sa potpisom Ebi rouda... to je bio magičan trenutak za mene“, priča Hojzer za DW.
Čak ni on kao muzičar nije mogao da šeta po studijima. Zapravo, čuveni Studio 1 video je slučajno – vrata su bila otvorena jer su ga upravo čistili. Kaže da je i to bio trenutak čarolije – videti najveći tonski studio sveta.
Parket i svetloplavi zidovi tog studija odišu istorijom muzike. Stivi Vonder, Kanje Vest, Sting i U2 bili su ovde, Kvin, Masiv atek, Širli Bejsi i naravno Bitlsi.
U hodnicima stoje stari snimači zvuka, trake, miks-pultovi. „Imate želju da sve dodirnete“, priča Hojzer. Kaže, i miris je poseban, starinski, kao u kelnskoj katedrali samo bez tamjana. Jer, Ebi roud i jeste neka vrsta svetilišta.
Kad su Bitlsi zaludeli Nemačku
Pre nego što su Bitlsi pre tačno 50 godina krenuli na turneju po Nemačkoj, u toj zemlji se tek slutilo šta znači „Bitlmanija“. Ali onda je to postalo jasno svima.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Tri dana vanrednog stanja
Karijera Bitlsa počinje 1962. u kultnom hamburškom klubu „Star“. Rokerski ćumez, koji je bio odskočna daska mnogim mladim bendovima. Ubrzo su momci iz Liverpula svetske zvezde koje svojom pojavom svuda izazivaju histerično oduševljenje. Posle četiri godine vraćaju se u Nemačku i dovode omladinu u stanje kolektivne ekstaze. Tokom trodnevne blic-turneje oni su gotovo jedina tema medija.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Juriš
Kada avion 23. juna 1966. u 12:56 sleti na aerodrom Minhen-Rajm, na pisti gotovo izbija stampedo. Uzaludno se 200 policajaca trudi da zadrži fanove, dok novinari skaču već na stepenice za iskrcavanje. Pol se prijateljski osmehuje, iza njega menadžer Brajan Epštajn gestikulira: „Polako ljudi…“ Džon pokušava da se probije nervoznog izraza lica, ostali Bitlsi ne vide se od mase.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Opsada hotela
Obožavaoci čekaju pred hotelom Bajerišer hof, gde je bend odseo. Minhen nikada nije video takvu navalu kosatih tinejdžera. Hor fanova peva omiljene hitove, dok u samom hotelu valja razjasniti pojedinosti rezervacije. Slučajno su rezervisane dvokrevetne sobe koje ne odgovaraju gospodi. Nešto kasnije oni zaista izlaze na prozore i pozdravljaju masu.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Kožne pantalone
Četiri momka su „na svoje oduševljenje“ (tako je bar pisao list Velt) obasipani poklonima: bavarske lederhoze s dugmadima od jelenskih rogova i bele košulje. U 16 sati se u njihovom hotelu održava konferencija za medije gde se nižu glupava reporterska pitanja. Novinar tabloida Bild pita Ringa da mu lederhoze nisu prevelike. Ringo kaže: „Može biti. Onda ću sačekati da mi poraste beba u trbuhu.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
„Hendikepi“
Dok je zapadnonemačka omladina ovih dana potpuno odlepila, stariji nisu toliko oduševljeni. Uobičavaju da Bitsle i obožavaoce zovu „budalašima“ i „pavijanima“. Štampa se divi uspehu Bitlsa. Minhenski list Merkur traži mane u izgledu: „Kratkovidi Džon Lenon, levoruki Pol Mekartni, klempavi Džordž Harison i Ringo Star prevelikog nosa.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Prvi nastupi
Dva koncerta održana su 24. juna, jedan popodne, jedan uveče. Oba traju svega po pola sata, ali oduševljavaju histeričnu publiku. Reporter Zidojče cajtunga se plaši za krovnu konstrukciju dvorane Kronebau, inače do danas jedine prave hale za cirkuske predstave u Nemačkoj. „Kada gitare uhvate svoj tvrdi ritam, buka postaje tolika da bi svaki lekar posavetovao da se udaljite“, pisao je Zidojče.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
O moj Bože!
Po prvi put u istoriji Nemačke se ovde vidi šta znači prava histerija obožavalaca. Urlici oduševljenja, vrištanje do granice bola. Reporter lista Majn-Eho zapisuje neke utiske: „18:56: jedna šesnaestogodišnja devojčica je skočila, trči stepenicama ka bini, pada, vrišti. Sanitetlije je odlučno hvataju i vode to dete napolje.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Gužva u Esenu
Posle dva nastupa u Minhenu odmah se prelazi u Esen. Zašto baš u taj ne preterano veliki grad Rurske oblasti? Berlin je pre turneje vodio intenzivne pregovore s menadžmentom. Ali Bitlsi nisu hteli da sviraju na Olimpijskom stadionu ili drugoj velikoj bini metropole. Zato su odabrali esensku halu Gruga, gde staje jedva 8.000 ljudi.
Foto: picture-alliance/Bildarchiv/Hemann
Povratak u Hamburg
Hamburški morgenpost piše o koncertima u lučkom gradu: „25 minuta su hamburški tinejdžeri proveli u pomami za Bitlsima. Pre svega devojke su, uz uzdahe i glasno vrištanje, bile utopljene u žestoki ritam svojih idola. To je najveći masovni trans ikada viđen u ovoj hali.“ Oko 5.700 fanova videlo je dva koncerta u hali „Ernst Merk“. Tabloid Bild suvo piše: „Vrištali su. Plakali su. Padali su.“
Foto: picture-alliance/AP Photo/H. Ducklau
Let u Japan
Gotovo je. Na hamburškom aerodromu se obožavaoci opraštaju od najpoznatijeg svetskog kvarteta. Bitlsi dalje lete u Tokio, gde počinju azijsku turneju. Olakšanje se može osetiti i među novinarima: „Preživeli smo Bitsle bez posledica po tela i duše“, piše list Zone iz Baden-Badena. Bilans kratke turneje: devet slomljenih stolica i desetine hiljada slomljenih tinejdžerskih srca.