Kada ima posla za doktora Mihaela Cokosa, onda je već suviše kasno za sve. Jer on je stručnjak forenzičke medicine koga zovu kada se dogodi slučaj zlostavljanja: „Vidite dete u sred svih tih uređaja na odeljenju za intenzivnu negu i često vam je odmah jasno da ono verovatno više nikada neće doći k sebi.“

Njegov zadatak jeste da, prema nanetim povredama i tragovima na telu, utvrdi šta se zaista dogodilo i kako je došlo do jadnog stanja u kojem se našla ta devojčica ili dečak. „Često prvo čujemo da je 'pao sa fotelje'. Kad kažemo roditeljima da dete ne završava na intenzivnoj nezi kada padne sa fotelje, onda stiže druga verzija: popeo se na regal sa knjigama i onda je pao.“

Cokos zna sva ta objašnjenja jer sva međusobno liče jedna na druga kao jaje jajetu. „Kada sam pre skoro 20 godina, kao mladi lekar tek počeo da radim na odeljenju za sudsku medicinu, mislio sam da su to samo pojedinačni slučajevi. Ali oni stalno dolaze i svi su gotovo isti.“

Doktor Cokos je danas direktor Instituta za sudsku medicinu berlinske univerzitetske klinike „Šarite“. Tokom svoje karijere radio je na obdukciji oko 80 mrtvih tela mališana koji su preminuli od posledica zlostavljanja. Tu su još i stotine dece koja su preživela, ali koja će ostati invalidi.

U jednom trenutku, kako kaže, „pukao mu je film“ i želeo je da javnosti predoči razmere tih zločina. Zajedno sa svojom koleginicom Saskijom Gudat napisao je knjigu koju su provokativno nazvali „Nemačka zlostavlja svoju decu“.

Mračne brojke, ovako ili onako

Prema saznanjima policije, svake sedmice u toj zemlji troje mališana izgubi život zbog fizičkog zlostavljanja. Počinioci su po pravilu iz neposrednog porodičnog okruženja: otac, majka, majčin novi partner su obično prvi na spisku sumnjivih. Za godinu 2012. statistika beleži 3.450 slučaja fizičkog zlostavljanja, ali i policija odlično zna da samo delić slučajeva zaista i završi kod njih.

Ali koliko ih zaista ima? – o tome se vodi velika rasprava. Cokos je u svojoj knjizi naveo da u Nemačkoj ima oko 200.000 slučajeva zlostavljanja svake godine i poziva se na Nemački savez za zaštitu dece.

Profesoru socijalne zaštite fakulteta u Minsteru Joahimu Mehelu se ta brojka ipak čini preteranom. On se poziva na brojku od 30.000 slučajeva kad su mališani bili odvedeni iz porodice i smešteni pod zaštitu. Prema naučnim istraživanjima koja su sprovedena po nalogu policije, dolazi se pak do zaključka da deset do petnaest odsto roditelja „relativno često i teško“ fizički kažnjava svoju decu.

Kako da se umeša zakon?

Još od novembra 2000. u Nemačkoj je na snazi zakon kojim se deci garantuje „pravo na odgajanje bez nasilja“. Njime se zabranjuje „fizičko kažnjavanje, duševna patnja i druge mere kojima se povređuje dostojanstvo“, kaže zakonodavac.

Ali ni to ne rešava problem. S jedne strane, neki roditelj zaista može da ima ozbiljnih problema sa policijom ako negde na javnom mestu svog mališana „opali malo po turu“ kada švrća malo previše ispituje granice dozvoljenog. Dakle nešto što je zaista u prirodi svakog deteta i procesa odrastanja, gde roditelju nije ni na kraju pameti da zaista nanese bol svom detetu.

S druge strane, čitava Nemačka je svojevremeno bila zaprepašćena slučajem stravično zapostavljenog deteta, pronađenog potpuno izgladnelog i prljavog, iako su njegovi roditelji bili u susednoj sobi. Ali, imali su drugog posla: i tata i mama su se igrali na računaru. A takvih slučajeva gde su mališani zaključani u sobi ili stanovima dok su roditelji na plesu, kod prijatelja ili na utakmici, takođe ima na pretek.

Bes na socijalne službe

Javnost i stručnjaci sudske medicine najčešće optužuju nemačke socijalne službe za brigu o deci (Jugendamt) jer uvek i iznova dolaze slučajevi mrtve ili teško zlostavljane dece, iako te službe poznaju stanje u tim porodicama. Tek kada dođe do „orgije nasilja nad mališanima“, žali se doktor Cokos, onda se „probudi“ i socijalna služba i policija.

Jedan od poslednjih slučajeva je onaj sa malom Jagmur. Ta devojčica iz Hamburga preminula je od unutrašnjeg krvarenja koje je nastupilo jer joj je od udaraca napukla jetra. Krivac je brzo utvrđen: njen otac koji je i ranije bio ispitivan zbog zlostavljanja svoje devojčice. Ali iako ju je socijalna služba privremeno smestila u drugu porodicu, Jagmur je na kraju ipak vraćena njenom nasilnom ocu.

Stručnjak forenzičke medicine Cokos teško osuđuje socijalne služba i tvrdi da se „na patnji dece zarađuje novac“. Jer, službe angažiraju pojedince ili preduzeća koja se bave brigom za maloletnike da obilaze „problematične porodice“. „A oni zarađuju novac samo onda, kada su ta deca u njihovim porodicama“, kaže Cokos.

„Zašto mene moja tata i mama nisu hteli?“

To je zaista teška, a čak i u najgorim slučajevima zlostavljanja, gotovo nikad i opravdana optužba. Svakako se može razumeti srdžba lekara koji vidi premlaćenu ili čak ubijenu decu, a ni svi radnici socijalnih službi nisu možda dovoljno iskusni. Ali optuživati ih da zarađuju na muci mališana?

Socijalne službe nisu svemoćne, a njihov glavni zadatak jeste briga za mališane. Treba uvek imati na umu, šta to znači i koliko je ogromna odgovornost uzeti dete iz biološke porodice i poslati ga u dom ili u neku drugu porodicu, bez obzira kakva bila ona iz koje dolazi. Ponekad se ipak može naći stric, deda ili neki rođak koji će i nasilnika „naučiti pameti“.

I niko onda ne može da vrati tim mališanima „njihovu tatu i mamu“ i do kraja im objasni zašto moraju da odrastaju sa nepoznatim ljudima. O tome, ako postoji nedoumica i sumnja, ne odlučuje samo socijalna služba, već i sud. A i on je veoma oprezan prilikom donošenja odluke o tome kada treba neko dete odvojiti od porodice i tu mora biti jasnih znakova kriminalne energije.

Zato se socijalne službe trude da najpre roditelje „dozovu pameti“. Uvek postoje problemi – nezaposlenost i siromaštvo – ali šta je tome kriv mališan kada i on plače? I profesor Merhel ukazuje da, kad god je to moguće, treba izbegavati da se deca odvajaju bioloških roditelja jer i država ima efikasne mehanizme da u takvim slučajevima pomogne i deci i roditeljima.

Nikad se ne može reći „nikad“

Što se novca tiče, socijalne službe finansiraju opštine. U opštoj besparici gradskih službi, baš te službe su dugo vremena bile među prvima kojima se „kresao“ budžet i koje su morale da rade sve više, sa sve manje zaposlenih. Na sreću, tačnije rečeno; na nesreću i nakon silnih slučajeva zlostavljanja, i gradski oci su se dozvali pameti pa su sada oprezniji kada odlučuju gde će da „zavrnu slavinu“. Zato je stanje u socijalnim službama za brigu o deci sada nešto bolje.

Ali sociolog i profesor Merhel na kraju mora da zaključi: „Ono što svako društvo na žalost mora da prihvati jeste činjenica da će, bez obzira na to koliko je dobra institucionalna briga za decu i omladinu, uvek biti slučajeva da deca stradaju ili čak izgube život.“ Jer kada je mesto zločina dečija soba, a žrtva neko ko jedva može da se brani, teško je saznati o baš svakom slučaju zlostavljanja.

Autori: M. Litike, A. Šubić
Odg. urednik: I. Đerković