Metak za glasnog novinara
2. novembar 2017.
Samo između 2012. i 2016. je ubijeno 530 novinarki i novinara, kako je objavio UNESCO u izveštaju o Svetskim trendovima u slobodi izražavanja i razvoju medija. A situacija postaje još gora, dodaju Reporteri bez granica: samo u proteklim mesecima ove, 2017. godine je ubijeno još 47 novinara i nije malo slučajeva poput ovog najnovijeg na Malti.
Dafne Karuana Galicija je godinama otkrivala kriminal i korupciju i u najvišim krugovima ne samo države, nego i policije i pravosuđa. Hoće li ise ikad sazanto ko ju je ubio i ko je naložio to ubistvo?
Novinari i bez novinarske iskaznice
UN su još 2013. ovaj dan proglasile Međunarodnim danom protiv nekažnjenih zločina počinjenih nad novinarima. Kristijan Mir, direktor Reportera bez granica u Nemačkoj svedoči kako „život novinara postaje sve opasniji."
„Službeni" mediji se još mogu nekako ućutkati: političkim pritiskom, ekonomskim pretnjama da će „ostati bez reklama" i prihoda ili „uslugama" za koje će urednici onda pokazati primerenu zahvalnost. Nezavisni, takozvani „građanski novinari" su zato opasniji – i istovremeno manje zaštićeni i mnogo ugroženiji. Preko društvenih mreža oni izveštavaju iz područja na kojima „običnih" novinara često više i nema. Tek 2014. su UN i „građanskim novinarima" priznale status punopravnih „čuvara društva". Ali to im malo pomaže, jer broj ubijenih je još uvek zastrašujući.
Spona kriminala i državne politike najlakše se stvara u državama koje se praktično raspadaju: prošle, 2016. godine na čelu liste su države poput Avganistana (13 ubijenih novinara), Jemena (11), Iraka (9) i Sirije (8). „U tim državama su (kriminalne) organizacije praktično preuzele vlast i ne osećaju se obaveznim da poštuju sporazume o ljudskim pravima."
Ali tu su i države čiji politički vrh očito ne zanima razjašnjenje ubistva novinara i tu se tek može nagađati spona samog političkog vrha sa kriminalom. Jer na samom čelu liste sa istim brojem ubijenih novinara prošle godine pored Avganistana je i Meksiko. A popis zemalja sa takvim skandalima veoma je dug: od Rusije i Turske pa do iznenađenja da u takve zemlje izgleda spada i Malta.
Ubija svako, ali samo države proganjaju i muče
Ubistvo je poslednji, ali nipošto jedini oblik nasilja nad novinarima, a i tog nasilja je sve više. Hapšenja, otmice, mučenja... To su samo neki zločini koje nabraja UNESCO. Tu onda dolazi i nasilje unutar samih komunikacijskih kanala, govor mržnje i napadi na stranice previše aktivnih novinara.
Njih često "digitalno" prate i koliko god to delovalo bezazleno, neretko takvi novinari „nestanu" i budu izloženi stvarnom nasilju: „U polovini slučajeva u kojima je u pomoć pozvana organizacija Reporteri bez granica su novinari dospeli u nevolju, bili su uhapšeni ili mučeni nakon što su ih pre toga digitalno nadzirali", svedoči Mir.
Počinitelji su u pravilu državni službenici. Ubistva se još događaju i u zemljama u kojima je teško reći ko je uopšte nadležan, ali samo vlade i države zatvaraju novinare. Tako na toj listi nasilja onda i vode zemlje poput Turske, Egipta i Kine.
Gde je poverenik UN?
UN su već izdale više rezolucija u kojima se ističe značaj novinarskog rada, a članice se pozivaju da štite njihov rad. Ali, kao što je to često biva sa rezolucijama i apelima, u mnogim zemljama to ne pokazuje naročit učinak. Reporteri bez granica zato traže od UN da, kada već donose rezolucije, onda i imenuju posebnog poverenika koji će istraživati slučajeve nasilja nad novinarima, i naravno, reagovati ako države u kojima je počinjen zločin ništa ne učine.
Ta ideja ima mnogo pristalica: tako je i nemački parlament, kao prvi u čitavom svetu, zatražio ove godine od Svetske organizacije stvaranje takve funkcije. Kristijan Mir veruje da bi takav poverenik sa autoritetom UN iza sebe, mogao mnogo učiniti: u neposrednim razgovorima sa vladama zemalja, a i skretanjem pažnje svetskih medija na takve slučajeve. Zato se Mir i „nada da će specijalni poverenik UN biti imenovan već sledeće godine".