Moja slika berlinske „čistoće“ izgleda ovako: na sve strane smrad mokraće, brda smeća po parkovima, „zaboravljen“ građevinski otpad, ostaci jela ispred restorana brze hrane, prazne flaše i brda opušaka po stanicama podzemne i nadzemne železnice. Pre par meseci vodeći berlinski tabloid „Berliner cajtung“ osvanuo je s naslovnom stranom na kojoj je pisalo: „Sada i zvanično: Berlin tone u smeću“.

- pročitajte još: Bljuvotina, čepovi od piva i slatkiši

Na udaru medija je u poslednje vreme sve rašireniji običaj da se glomazni otpad ostavlja svuda po gradu. Možda se to može objasniti činjenicom da preuzimanje glomaznog otpada u Berlinu nije besplatno (kao u većini nemačkih gradova), i da običan Berlinac, kao takav, radije investira pokoji evro u neki pomodni koktel, umesto u odvoz smeća. Na kraju krajeva: zar ti očerupani kauči i prljavi madraci nisu deo one poznate berlinske opuštenosti. Zar dugogodišnji berlinski gradonačelnik Klaus Voverajt nije, ukazujući na hroničnu besparicu metropole, izjavio da je Berlin „siromašan, ali seksi?“

Ali sad ozbiljno: ostavite te svoje stavove za klubove i barove, a ne kad je u pitanju đubre.

Uprava gradske železnice reagovala je na delimično neizdržljive uslove u vozilima i na stanicama. „Nama možete da poverite svoje najprljavije tajne“ – to je slogan jedne kampanje kojom se putnici podstiče da preko „Votsepa“ pošalju poruku kad ugledaju smeće tamo gde mu nije mesto. Ali berlinska birokratija ipak ne sprovodi politiku „nulte tolerancije“ prema prljavim grešnicima.

Onoga ko iza sebe na javnim površinama ostavi „sluzav materijal“ (čitaj: fekalije), toga čeka „drakonska kazna“ od 10 do 35 evra. Bacanje „nevažnih predmeta“ (kako je lep taj birokratski nemački jezik), poput kartonskih čaša za kafu, papirnih maramica ili opušaka, biće kažnjen s 35 evra. Zakopavanje kućnog otpada(!) još je jeftinije – 30 evra. Ali političari su se dosetili! Zaposlili su stotinak „šerifa za otpad“. Oni bi trebalo da grad učine bezbednijim od prljanja javnih površina. Cena? Prava sitnica: 8,4 miliona evra. I to uprkos činjenici da je jedan sličan projekt u berlinskoj četvrti Nojkeln neslavno propao. Šerifi su tamo za godinu dana uspeli da intervenišu u čak 28 slučajeva i da sakupe kazne u visini od 6.800 evra.

- pročitajte još: Detektiv za smeće

I pored toga, političari vole da javno izražavaju svoje ogorčenje i „zaprepašćenost“ propadanjem javnog prostora. Za berlinskog senatora za unutrašnje poslove Andreasa Gajzela, prljavština je čak postala efekat bezbednosti, po logici: tamo je na putu leži izmet, ni kriminal nije daleko. Da li će berlinski policajci ubuduće biti naoružani metlama? To u Berlinu ne bi bilo jošta čudno i verovatno bi se to prodalo kao nešto „tipično berlinski“.

Pitanje je da li je prljavština na ulicama u stvari odraz stanja u glavama Berlinaca? U nedeljniku „Cajt“ nedavno su napisali da je Berlin „zaljubljen u propast“. Ako se uzme u obzir katastrofalno stanje u gradskim uredima (beskrajna čekanja), nedostatak babica u javnim bolnicama, a o večnoj izgradnji novog berlinskog aerodroma da se i ne govori, onda se može reći da „Cajt“ ima pravo. Životni svetonazor građana Berlina kreće se između stava „baš me briga“ i bezgranične grandomanije. To je možda nekom simpatično i „otkačeno“, ali onim građanima koji očekuju da škole funkcionišu i da su ulice i parkovi higijenski bezopasne, nije do smeha. Da je Berlin neka osoba, poslao bih ga na terapiju. Da prvo očisti ono što se može očistiti u glavi, pa da tek onda prione na doslovno čišćenje ulica i parkova. Tako da ubuduće, kad Amerikanci počnu da hvale čistoću Berlina, ne padnem u nesvest od smeha.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android