Na terasi saksofonista obrađuje moju dušu. To čini sistematski, onako kako to mađioničari rade, najpre te zavodi melodijama koje prepoznaješ u promuklim frazama iz njegovog piska: Hit the road Jack and don't you come back.

Vraća me u očajno leto 1982. kada su kroz prozor spavaonice u borongajskoj kasarni uletale muhe veličine dugmeta na šinjelu, a iz mog kasetofona po peti ili šesti put tog dana neimenovana dama izbacivala izvesnog Džeka iz svog života. 

Kao plavo more 

Saksofonista, sa belim šeširićem i belom bradicom, nastavlja da steže omču oko moje stare duše, ovaj put zvanu Black Magic Woman. Čovek zna šta radi, bliži je rasnom Santaninom zvuku nego pomalo distanciranom izvođenju Pitera Grina, koji je svetu poklonio ovu pesmu. Mogao bih nabrojati nekoliko važnih situacija u kojima me je ova melodija pratila. Bila bi to duga priča. 

I taman sam mislio da mogu da srknem poslednji gutljaj svog osrednjeg ali skupog mohita kadli saksofonista promeni ploču. Melodija postane maritimna, šlagerska, a saksofon kao da ljudskim glasom priča, dok moje sećanje dopunjava melodiju rečima Đorđa Novkovića – Najljepše su oči moje majke. 

To baš nije morao da mi uradi, jer ću onda pomisliti na brkatog Mišu Kovača, na njegov glas, na ukupnu pozu koju je volela – moja majka. I onda ću se setiti njenih očiju. One jesu baš onakve kakve su u pesmi – Kao plavo more / kao cvijet iz bajke. Uostalom, i kao oči njene majke, moje bake Anete, čiji je otac iz Senja. I eto ti belaja.

Dirnuo me saksofonista, koji sigurno ima savršeniji sluh od legendarnog Miše Kovača, tako da sam ovaj zapis morao otpočeti saksofonom koji odašilje radost i tugu u vrelu junsku noć sa terase bistroa Galerije umjetnina u Splitu.  

Od fada do Miše 

Pre nego što sam došao u Split, nameravao sam da tekst posvetim portugalskom načinu da se ubije i obraduje duša, načinu koju oni tamo zovu fado. Upravo sam se vratio sa turneje kroz Porto, Koimbru i Lisabon. U svakom od tih gradova bivao sam na koncertima vrsnih umetnika koji su od ove portugalske muzike napravili životnu filozofiju. Bilo je tu i radosti i bola i udivljenosti.

Ali nisam imao vremena da saberem utiske, a već sam se nalazio u avionu koji je za svega sat vremena prevalio relaciju Beograd-Split. 

Onda se desilo nešto, što će mi nametnuti potpuno drugačiju muzičku temu. Treći dan mog boravka u Splitu, našao sam se na kapiji Starog placa, fudbalskog igrališta koje je mnogo pre Poljuda pronelo slavu Hajduka Jugoslavijom i svetom.

I zaglavljen na toj kapiji video sam starog i bolesnog čoveka kako vaskrsava i postaje mlad i harizmatičan – jer najmanje 25.000 ljudi peva horski njegove pesme koje on ponekad jedva može i da izrecituje. 

Mišo Kovač me je te splitske noći naterao da razmislim o tome koliko je njegovih pesama okrznulo i moj život. Pa se moram vratiti u kraj šezdesetih godina prošlog veka, kada je sa radija – ponosnog golemog lampaša – počeo dopirati mlad glas: „O draga, nemoj, nemoj lagati / jer ti se nikad nećeš vratiti / u ovaj dom…“

Odrasli obično misle da deca ništa ne shvataju. Ali greše. Shvatio sam da u pesmi označena „draga“ laže svog „dragog“ – otišla je i rekla je da će se vratiti. A on zna da neće. To je na neki načln i ružno i tužno.

Prva razmišljanja o komplikovanim međupolnim odnosima podstaknuta su takvim refrenima, kakav je bio onaj koji je otpevao Mišo Kovač na „Malom šlageru sezone” 1969. 

Crno-bele godine 

Usledile su godine u kojima je sa radija sve češće dopirao taj isti glas: „Na tvojoj ruci prsten / u tvome oku suze / taj drugi što te uze / ne voli kao ja“. Patetično, ali delotvorno.

Uz taj glas išlo je potom i porodično okupljanje oko crno-belih ekrana na kojima su bleštale festivalske bine. Na njima su se opevavale neispunjene ljubavi, žal. To je stizalo tada do svih Jugoslovena, pa i onih najmanjih, poput mene.

Došla je i pesma kraljica iz velikog opusa Miše Kovača: „Ostala si uvijek ista“, pesma koja je starila kao vino, dobijajući sve izrazitiju, neponovljivu gorkoslatku notu sa svakom godinom životnog iskustva koje je dosuđeno i Miši Kovaču i njegovim slučajnim slušaocima poput mene. 

Na splitskom koncertu 2022. zaista sam se iznenadio brojem tekstova njegovih hitova koje sam znao bez greške, iako nisam nikada kupio ni jednu ploču koju je on potpisao.  

Dakle, desila mi se ta splitska noć, desetine hiljada Mišinih fanova u transu. Opet sam bio slučajni slušalac, zaglavljen na kapiji stadiona odakle se odlično vidi bina.  

Brkovi i ožiljci 

Morao sam da se s naporom prisećam važnih detalja njegove biografije. Oni su u decenijama u kojima sam ga primećivao samo perifernim vidom, potonuli u zaborav. Iznenadio sam se kada sam ponovo otkrio da njegove brčine nisu mačistička maska iz sedamdesetih. Čovek je na prvim omotima singlova bio bez brkova.

Iz teške saobraćajne nesreće kod Zadra, on je 1971. jedva izvukao živu glavu, a ožiljak koji mu je ostao za uspomenu od tada prekrivaju brkovi.  

Tačno je da se on u jednom trenutku svog života, posle gubitka sina koji je u Zagrebu navodnim nesrećnim slučajem stradao u uniformi, uhvatio neoustaškog HOS-a. Ali je isto tako tačno da je početkom devedesetih izjavio da namerava da se iseli iz Hrvatske ako na izborima pobedi HDZ, ili da je u Splitu branio Zvezdinog asa Dragana Džajića od besnih navijača Hajduka.

Sada ovaj bolešljivi čovek na bini priča svoju patriotsku priču upravo na hadezeovski način. I sve je to Mišo Kovač.

Ali ja ovde, na kapiji Starog placa, osećam da je sa njegovim kultnim statusom najpre u Jugoslaviji, a potom, još više u Hrvatskoj, skopčana patnja, čisti bol koji se ne leči uspehom. I zato se ne okrećem i ne odlazim u vrelu splitsku noć, već ostajem da slušam kako ostareli glas počinje da peva večno mladu himnu Dalmacije. 

Dolazak u Split 

Ovome trenutku vodile su me sitnice koje sam od samog dolaska primećivao u gradu. Plakat na trafici, pano na ulici, reklama na radiju. Kao da se celi Split u tih nekoliko dana spremao za taj koncert.

Više puta sam drugim poslovima prolazio pored Starog placa, na kojem su danima montirali tehniku kao za nastup međunarodno poznatog benda. Kako onda da i ja te večeri ne odem baš na tu stranu? 

Pred kapijom su redari delili karte koje su im ostavljali oni koji su nepredviđeno došli bez pratnje. Jedan od redara iza mene je otpevao svaku pesmu glasom sigurnijim od Mišinog. Kuda god bih se okrenuo video sam radost.

Mišo Kovač je prodao najviše nosača zvuka u jugoslovenskoj i hrvatskoj estradnoj istoriji. Do te večeri nisam shvatao zašto. Znao sam za onu otrovnu opasku Arsena Dedića da se u slučaju Miše Kovača radi o čistoj harizmi neokaljanoj trunkom talenta.

Ali ovaj čovek na bini je žižno mesto za kolektivne zanose, on to ume. Dovoljno je da je tu, ne mora čak ni da peva. Njegove pesme ljudi će ovde uvek pevati kao svoje. I to je to. 

Možda zato jer je Šibenčanin koji bezuslovno voli Hajduk. Na koncert je veliki broj ljudi došao sa majicama na kojima je Mišin lik. Ta majica je marketinški poduhvat fudbalskog kluba Hajduk. A Mišo Kovač kao mlad čovek – tada golman podmlatka u Šibeniku – nije mogao da spava kada bi Hajduk izgubio.

Možda zato što se ovaj čovek popeo do uspeha i slave verom u sebe i svoj dar. Od pevanja po zagrebačkim kafanama do punih stadiona. Možda zato jer je preživeo i smrt sopstvenog sina i sopstveni pokušaj da digne ruku na sebe. Ili zato jer je lokalnu boju svojih pesama uzdigao do masovne prepoznatljivosti južno od Alpa.  

Obećana zemlja druga 

Mene je Mišo Kovač te večeri kupio izborom prve pesme. „Dalmacija u mom oku“ nastala je upravo one 1982. kada sam u jednoj zagrebačkoj kasarni slušao Hit the road Jack and don't you come back…

Dalmacija nije bila u mom oku ni osamdesetih, ni devedesetih. Mislim da sam tu stvar prvi put stvarno čuo prilikom jednog kratkog boravka u Splitu pre dvadesetak godina. Jutro na Rivi, osrednja kafa, sunčan dan i stihovi inženjera brodogradnje, pesnika i tekstopisca, Šibenčanina Krste Jurasa: 

Pitaju me zašto pjevam
O tom moru, buri, jugu
Govore mi kako sanjam
Obećanu zemlju drugu 

Tu raznobojnu Dalmaciju, koja nikada ne pripada samo jednom posmatraču, lako je voleti. Mišo Kovač me je podsetio na to. Pa sam je i ja dve decenije posle prvog slušanja pomalo stidljivo zapevušio.  

Znam da nije bila samo moja
Možda sam u snu duboku
Ali živi stotinama boja
Dalmacija u mom oku 

Zbogom rođače 

Prošao je i taj koncert, i odmah posle njega, fudbalska utakmica Hrvatska-Francuska u Splitu. Video sam da su i Mišo Kovač i fudbal kod južnih Hrvata kultne, neupitne stvari.  

Skoro da sam se opet vratio prvobitnoj ideji, da zapišem nešto o tome kuda je moju dušu vodila portugalska gitara u večerima punim fada između Porta i Lisabona, kada je na terasu bistroa Galerija u Splitu stupio saksofonista u belom, da bi me posle niza virtuozno odsviranih stvari, lepim džeziranjem pesme Miše Kovača podsetio na oči moje majke.

Pa sam umesto priče o fadu naprosto morao sačiniti ovaj zapis o mom prvom živom muzičkom susretu sa Mišom Kovačem, jednim od junaka generacije naših majki. Mnoge od njih više nisu tu, ali on jeste, u osamdeset i prvoj, na bini, kao za inat.  

Nisam njegov fan, nikada na njegove refrene nisam dizao ruke u teatralnoj pogođenosti. Ali sam se posle prve pesme zaista naježio. Bila je to Dalmacija i u mome oku. I osetio sam se kao da sam ponovo sreo bliskog rođaka kojeg jako dugo nije bilo u mom životu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.