Ersan Montag je trenutno jedna od najzanimljivih autorskih figura nemačkog govornog područja, a magazin „Teatar danas“ proglasio ga je i rediteljem godine. Osnivač je trupe „Kapitel Zwei Kolektif“, s kojom je razvio predstave dugog trajanja, a stvara i u najvećim nemačkim pozorištima kao što su hamburški „Talijateatar“, frankfurtski „Šaušpil“, berlinski „Maksim Gorki“ i mnogi drugi. Van nemačkog kulturnog kruga, međutim, i dalje nije dovoljno vidljivost, tako da je Bitef biti prvi međunarodni festival koji promoviše njegov rad.

Na festivalu gostuje s predstavom „Sneg“ koja je izvedena u okviru glavnog programa i bazirana je na knjizi Orhana Pamuka o odnosima Nemačke i Turske, dok će drugom predstavom „Istrebljenje“ koja se bavi kritikom savremenog sveta, biti zatvoren ovogodišnji Beogradski internacionalni teatarski festival. Sklon društveno-političkoj kritici u pozorištu, o njoj otvoreno govori i u javnosti. U Turskoj je, kaže, na delu „politika koja se pretvara da zna istinu, iako do nje ne dolazi kroz diskusiju već kroz pseudo-mitsku prošlost“. A takvu politiku koja građanima ne omogućava slobodu dijaloga naziva tiranijom. U predstavi „Sneg“ postavlja upravo ta pitanja.

Ersan Montag: Koliko su krhki kompromisi između ateista i vernika i kako mogu koegzistirati potpune antagonističke pozicije? Čovek je religiozno biće, on ne može da ignoriše znanje da u jednom trenutku nije postojao i da u narednom ponovo neće postojati. Turska je bila savremeni eksperiment za izgradnju polja kompromisa između dve pozicije koje su, naravno, potpuno netolerantne jedna prema drugoj. Roman ’Sneg’ je kafkijanska vizija društva koje je izgubilo kontrolu nad paradoksom. Pokušavam da pokažem to skretanje u svet bez dijaloga u kom je komunikacija nagrižena paradoksom. Mislim da tragam za interdisciplinarnim pozorištem zbog svoje interdisciplinarne biografije. Svi oblici umetnosti – od predstava dugog trajanja, preko performansa, do instalacija sa govornim objektima – pokazuju da je umetnost međunarodni jezik, jer je genetska provokacija starih načina percepcije. Želim da izazovem naše rutine, naše identitete, koje vidimo kao vrednost neznanaca ili bogatstvo drugih.

DW: Vaša prva predstava u Berlinu bila je zapravo adaptacija Edipa i Antigone. Na prvo međunarodno gostovanje dolazite ovde baš na ’Epik-trip’. Šta je i dalje toliko inspirativno u antici i u kakvoj je ona relaciji s modernim vremenima?

Živimo u nekim neo-tragičnim vremenima. Stara ideja o čoveku koji je suprotstavljen čitavom univerzumu i u kom čovek sam trpi sudbinu koju ne može da promeni, a samo je on razume – to je nešto što i mi ponovo osećamo. Nakon što smo izmislili individualnost, nakon renesanse i pedagoškog darvinizma u vremenu prosvetiteljstva, to unapređenje individualnog odražava se i na društvo u kom osećamo kako se bespomoćnost ega slama pod slobodom, isto kao što se Edip slamao pod njegovom sudbinom. Psihološki optimizam pozorišta društvene kritike susreće se s pesimističkom spoznajom da su naše ličnosti dizajnirali božanski neoliberalni agenti, da su sistemi zatvoreni i da zapravo ne mogu da se promene. Počinjemo da osećamo kako smo svi mi ekstremni individualci utkani u matriks sveta i ako se ne suočimo sa svešću o toj pozitivnoj tragediji kao što su to činili antički heroji, pašćemo u zamku fašizma da se borimo sa strahom od ove slepe neprijateljsko-božanske stvarnosti. Heroji i pripevi su vrlo moderni likovi, ali ne u ’Igri prestola’, već u tome kako pojedinac predstavlja sveukupnost društva i kako je pojedinac reprezent neizlečivih naprslina i fraktura stvarnosti.

Obe predstave kojima gostujete na Bitefu na sto stavljaju vrlo ozbiljne političke i društvene probleme. Kakvu diskusiju želite da pokrenete u javnosti?

Kako se borimo s paradoksima naše realnosti – stvarnosti kao onoga što zaista vidimo i o čemu sudimo. Koliko je velika želja za kontrolom koju moramo da izgradimo kao tvrđavu u odbrani od straha da ćemo izgubiti kontrolu, da ćemo izgubiti našu individualnost kao zlatnu kravu današnjice. Vernici protiv ateista, bol samopoštovanja i samopouzdanja protiv radosti nestajanja u trenutku, u depersonalizovanoj ekstazi. Želim da razgovaramo o tome kako su svi ovi konflikti deformisali ljude, o tome gde je naša šansa da promenimo tu percepciju, da razbijemo te rutine koje su naši lanci i da napustimo te izgovore za ignorisanje drugih ljudskih bića.

Rekli ste jednom prilikom da je za ’Istrebljenje’ ideja vodilja bio terorizam. Na koji način?

Teroristi ne žrtvuju samo živote onih koji stradaju, već i sami sebe. Oni nude najveću nagodbu – smrt. To je nagoda koja prevazilazi sve pregovore. Društvo ne može da ignoriše taj ultimativni kontra-predlog koji se pretvara da nudi ultimativnu mogućnost života ili smrti. Istrebljenje je nešto o čemu naše društvo ne može da razmišlja. Mi smo žrtvovali celokupnu metafiziku za sveukupnost današnjice. Ali ta sveukupnost nudi i vrlo privlačne verzije rastvaranja subjekta. Ekstazi, orgazam, smrt su blizu. Volimo da plešemo na ivici. Droge, opasne sportove i tako dalje. Imamo želju da se žrtvujemo. I postajemo sve agresivniji i destruktivniji. Ovde postajemo ogledala terorista.

’Istrebljenje’ ima vrlo apokaliptičan pogled na stvarnost. Da li je to dijagnoza ili budućnost i na koji način pozorište može da promeniti tu realnost?

To je manje dijagnoza, a više pitanje. Ne želim da dajem odgovore, želim da radikalizujem pitanja. To je način na koji pozorište može da ostvari svoju funkciju. Pozorište ne menja društvo na neki romantičarski genijalni način, ali održava temperaturu lave.