Dojče vele: Gospodine Angenent, Evropska unija želi da poveća saradnju sa Afrikom kako bi pod kontrolu stavila izbeglički problem. Šta očekujete od samita na Malti?

Štefen Angenent: Samit je važan, ali on je davno trebalo da bude održan. Ono čega smo svedoci, kada je reč o doseljavanju, može biti regulisano samo međuregionalnom saradnjom, a možda čak i kontrolisano. Zbog toga je saradnja tako važna.

Radi se takođe o rešavanju problema koji uzrokuju beg stanovništva pri čemu se unapređuju stabilnost, demokratija i blagostanje. Mi to s razvojnom politikom radimo već više od 50 godina, ali očigledno sa veoma ograničenim uspehom. Gde je greška?

Kritika na račun razvojne saradnje veoma je popularna, ali mislim da nije opravdana. To se mora obrnuto formulisati: šta bi bilo da u proteklih 50 godina nismo imali razvojnu saradnju? U kakvom bi stanju tada bila Afrika? Uveren sam da u nemačkoj i evropskoj razvojnoj saradnji imamo veoma dobre instrumente kojima možemo da pružimo doprinos tome da se spreče konflikti. Sve što razvojna saradnja pruža, kada je reč o stabilnosti i izgradnji održivih struktura, predstavlja doprinos borbi protiv uzroka zbog kojih ljudi napuštaju svoje domove.

Veliki problem su zemlje poput Libije, koje su doživele raspad i u kojim EU praktično više nema partnera za razgovore. Da li bi danas EU, kada bi se u Libiji pojavio neki novi Gadafi, potajno odahnula jer se u najmanju ruku pojavio neko ko će se brinuti za stabilnost?

Bilo je zemalja-članica Evropske unije koje su veoma tesno sarađivale s Gadafijem. Ali i EU u celini. Tada je postojala nada da će Gadafi da spreči neregularnu migraciju i to je većim delom funkcionisalo. Međutim, ta vremena su prošla. Ipak, još uvek postoji nada da u Libiji negde postoji neko ko je sposoban za delovanje. Do tada će se razgovarati sa različitim akterima kako bi se u regionima gde oni imaju moć, sprečio neregularan odlazak ljudi. Ne znam da li je to delotvorno. Brojke govore suprotno.

U Evropskoj uniji postoje ideje da se podstaknu privremeni boravci za Afrikance koji žele da studiraju, rade ili istražuju. Da li bi to bar malo smanjilo pritisak ili bi još više povećalo broj izbeglica?

To je dobro pitanje. Ljudi koji dolaze preko Sredozemlja, dolaze kao izbeglice ili migranti. U brodovima su obe grupe: dakle ljudi koji su zlostavljani i koji se boje za svoje živote, ali i ljudi koji za sebe i svoje porodice jednostavno traže bolju budućnost. Kada je reč o sistemu dodele azila, onda je veliki problem napraviti razliku između te dve kategorije ljudi. Mi smo obavezni da zaštitimo izbeglice. Svakoj zemlji pojedinačno prepušteno je da sama odluči da li će prihvatiti migrante ili ne. Prelasci su neregularni je za obe grupe ne postoje legalni putevi dolaska. Izbeglicama je nemoguće da u inostranstvu podnesu zahtev za azil u EU. Za migrante koji dolaze zbog posla, mogućnosti su veoma ograničene. Oni jednostavno za to ne dobijaju vizu. Jedan od poteza koje bi trebalo uraditi bilo bi proširenje legalnih mogućnosti i nadati se da će tako manji broj ljudi doći na ilegalan način. Nadam se da će se na samitu na Malti u tom pravcu uradi nešto konkretno. Dakle, da članice EU predoče migracione programe kojim se će ljudi sprečiti da krenu na neregularan i neverovatno opasan prelazak granice. Uspeh naravno zavisi od toga koliko će opsežni biti takvi programi. Ali, ako ne uspostavimo legalne puteve useljavanja, onda ne bi trebalo da se čudimo što ljudi dolaze na ilegalan način.

Neki ljudi kažu da migranti dolaze u svakom slučaju. Čak i ako je u njihovim zemljama bolja situacija, onda više ljudi ima novca da sebi priušti krijumčarenje za Evropu. Osim toga, u Africi imamo enormno veliki pritisak na stanovništvo. Ako je to istina, onda je pred Evropom još nekoliko izazova. Kako s tim treba postupati?

Sasvim je jasno da to neće biti moguće bez kontrole granice.

I u smislu odbijanja ili samo registrovanja novopridošlih?

Mora se videti ko dolazi. U Africi još uvek imamo proganjanja. Imamo i zločinačke režime. Izbeglice dolaze iz tih zemalja. Mi smo obavezni da prihvatimo izbeglice. Brojevi će verovatno i dalje ostati visoki. Drugo pitanje glasi: šta radimo s migracijom? Svaka zemlja koja prihvati migrante ima pravo da odluči kojim migrantima će dozvoliti ulazak u zemlju, kakvi su izgledi za spajanje porodice itd. Mislim da se to mora i može kontrolisati ukoliko se naprave regulisani programi. Ljudi se moraju jednostavno i odbijati. To se može postići kontrolama, što pokazuje primer Španije. Ta zemlja je pre nekoliko godina imala povećano useljavanje iz zapadne Afrike na Kanarska ostrva. To skoro da je zaustavljeno. Španija je sa zapadnoafričkim zemljama potpisala bilateralne sporazume. Ona je pojačala tamošnje granične službe, obučila policiju, čak je delom i plaća. To pokazuje da postoje mogućnosti za delovanje. Ali, to će funkcionisati samo ako ljudi uopšte budu prihvaćeni. Zbog toga je toliko važno razgovarati o migracionim programima. Ako oni budu ispravni, onda neće pomoći samo migrantima, nego i zemljama odakle oni dolaze, ali i nama.

Štefen Angenent je stručnjak za pitanja migracije u berlinskoj Fondaciji za nauku i politiku.