„Ja sam gastarbajter, i ostao sam ovde, jer mi ovde žive deca. Snovi o povratku otišli su u nepovrat“ - tako se predstavlja Dragan Pribić. Njegovu priču dele mnogi imigranti prve generacije iz bivše Jugoslavije.

Današnji 62-godišnjak došao je iz Beograda u Nemačku 1970. To je bilo nakon naglog rasta nemačke privrede, a toj privredi bila je potrebna radna snaga. Još 1955, zaključen je sporazum sa Italijom, zatim sa Španijom, Turskom, Portugalom – i 1968. sa Jugoslavijom. Dragan Pribić stigao je u Frankfurt. Bio je kvalifikovan. Nije znao ni reč nemačkog, ali to tada nije bilo važno. „Na početku sam hteo da ostanem samo dok ne uštedim za auto, dakle jednu ili dve godine“.

Posao i spakovani koferi

Mnogi su tada razmišljali na taj način, objašnjava Leo Monc, upravnik Odeljenja za migraciju pri Saveznom zastupništvu nemačkih sindikata: „Radnici koji su došli iz drugih zemalja, nisu nameravali da na duže staze ostanu u Nemačkoj. Uvek su mislili na povratak.“ I zbog toga, mnogi od njih nisu sa sobom poveli porodicu. Kada su oba roditelja bila u Nemačkoj, deca su često ostajala „kod kuće“ kod baka i deka u Jugoslaviji.

Za migrante iz Jugoslavije, traženje posla je po pravilu bilo uspešno. Imali su uglavnom bolje kvalifikacije od drugih gastarbajtera – većina su bili zanatlije. I nemački poslodavci bili su jako zadovoljni njima, objašnjava sindikalac Leo Monc.

Još godinu dana, i onda još godinu dana

I Dragan Pribić ubrzo je našao posao kao električar, posle kratkog vremena progovorio nemački, i upoznao svoju buduću suprugu. Sve je išlo dosta dobro, kupio je svoj prvi auto, ali rasle su i njegove želje: „Mislio sam, možda i jedan mali stan... a onda i veći stan, na kraju kuća. Da mi je tada neko rekao da ću u Nemačkoj da ostanem pedeset godina, rekao bih mu da je lud.“

U poređenju sa drugim radnicima iz inostranstva „Jugosi“ su bili naročito dobro povezani sa svojom domovinom. To potvrđuju i mnogi jugoslovenski klubovi i udruženja u Nemačkoj, koje su delom osnovale i podržavale jugoslovenske ambasade i konzulati, kaže Leo Monc. Nemačkim sindikatima to se ponekad nije dopadalo: „Za nas je tu bilo previše državnog mešanja, naročito kada se radilo o definisanju interesa radnika“ - objašnjava Leo Monc. „Na drugoj strani, sa jugoslovenskim režimom se uvek moglo razgovarati, i oni su se osećali odgovornim za sudbinu svojih ljudi.“

Držati se odvojeno

„Privremeni radnici“ kako su se zvanično zvali, radili su ceo dan, a uveče išli u svoje klubove: to bi danas nazvali „životom u paralelnom društvu“. „Samo nekoliko gastarbajtera iz prve generacije su stvarno integrisali. Govorili smo: mi smo ovde privremeno, ne trebamo da sklapamo velika prijateljstva sa Nemcima, ne trebamo da se angažujemo politički“ - seća se Pribić.

Rotacija radne snage – odnosno zamisao da nakon nekoliko godina radnici odu, a umesto njih dođu novi – nikad nije zaživela. Mnogi zaposleni nisu želeli da se vrate u svoje zemlje, gde je još uvek vladalo siromaštvo, niti su njihovi nemački poslodavci želeli da odbace već uigrane radnike. Tako su privremeno unajmljeni radnici postali stalni stanovnici Nemačke, i zatim doveli i svoje porodice. Pisac Maks Friš tada je rekao „Tražimo radnu snagu, a dolaze nam ljudska bića.“

Rat menja sve

To je i priča porodice Pribić: uskoro je došlo prvo dete, pa još jedno. “U početku smo želeli da ovde ostanemo dok deca ne krenu u školu, a zatim da sačekamo dok školu ne završe. U međuvremenu smo ostarili i počeli da ovde primamo penzije“ - objašnjava Pribić.

I nakon kraja sporazuma o razmeni radne snage, broj Jugoslovena stalno je rastao, uglavnom kroz spajanje porodica. Nagli skok je zabeležen na početku rata u Jugoslaviji 1991 – migranti su se obratili svojim rođacima, tražeći pomoć da što pre stignu u Nemačku. Među njima bilo je i mnogo izbeglica.

Početkom rata, Jugosloveni su iznenada postali Hrvati, Srbi, Bosanci i Makedonci. I mnogi jugoslovenski restorani nestali su preko noći, isto kao i klubovi i udruženja, da bi se ponovo pojavili sledećeg jutra pod zastavom novog naroda. “Ove nacionalne razlike iznenada su bile tako značajne, da su ljudi ratovali i ovde. To nas je stvarno šokiralo” - seća se Leo Monc. Za njega - i većinu ljudi u Nemačkoj - ove razlike bile su potpuno beznačajne i rat teško razumljiv.

Koferi su raspakovani

U Nemačkoj sada već živi druga i treća generacija ljudi koji vode poreklo iz bivše Jugoslavije. Ukupno ih ima oko milion i po, kažu procene. Mnogi od tih ljudi imaju nemačke pasoše.

Mladi su uglavnom dobro integrisani, a mnogi od starijih propustili su šansu za povratak. Ostaće u Nemačkoj, poput Dragana Pribića. On je i sa 62 godine izuzetno aktivan: od pre nekoliko godina radi u Odeljenju za osiguranje starijih osoba, pri nemačkom Savezu za osiguranje. Besplatno savetuje migrante iz bivših jugoslovenskih republika o sticanju penzije. Njegovi klijenti i zemljaci, često su, poput njega, pre više decenija došli na privremeni rad, a sada u Nemačkoj već žive i njihova deca.

Autor: Zoran Arbutina
Redakcija: Jakov Leon