U Marakešu je svita iz 164 zemlje glasala za Pakt o migraciji pod pokroviteljstvom UN. To su uz veliku pompu učinili predstavnici srećnijeg dela planete – onog gde ljudi načelno hoće da žive – i manje srećnog, onog u kojem se sedi na spakovanim koferima da bi se jednom zauvek uteklo u srećniji deo. Jer okolo padaju bombe, jer više nema države, prava, posla, dostojanstva, života.
Tako je prihvaćen dokument punog imena „Globalni pakt za bezbednu, uređenu i regularnu migraciju“, u kojem se priznaje da je migracija „u globalizovanom svetu izvor blagostanja, inovacija i održivog razvoja“, obavezuje se da se „bezbedna, uređena i regularna“ migracija olakša u „dogovoru sa privatnim sektorom“ te da se podstakne „fer i etički prihvatljivo regrutovanje radne snage“ u inostranstvu.
U toj paradi čemera jedna nemačka kancelarka jeftino svojoj zemlji obezbeđuje dolazak sirijskih i rumunskih lekara, čije je školovanje platio neko drugi, srpskih i bosanskih negovateljica i iranskih vozača autobusa. Nije čudo da je zvanični Berlin – uz sve gunđanje dela političkog spektra poslednjih sedmica – jedan od sponzora ovakvog pakta.
Pakt su odbile neke srećne zemlje poput SAD, Australije, Austrije, Izraela i manje srećne poput zemalja Višegradske grupe, Bugarske… moguće da na dnu – od Nigera do Srbije – zaista svoje „blagostanje, inovacije i održivi razvoj“ vide u tome što gradski prevoz u glavnom gradu kolabira jer šoferi odoše u Nemačku i Švedsku, a zakazivanje specijalističkog pregleda zahteva budističko strpljenje jer su i lekari otišli.
Periferija i poluperiferija svetskog kapitalizma svoj interes prepoznaju u opskrbljivanju centra jeftinom radnom snagom čime jednovremeno izvoze nezaposlenost i potencijal za pobunu protiv korumpiranih vlastodržaca.
Čitalac koji bi pao s Marsa mogao bi da pomisli da „blagostanje, inovacije i održivi razvoj“ centra nemaju baš ništa sa propadanjem, kolonizacijom i egzodusima na periferiji. Da, recimo, bleštava promocija Ajfona nema veze sa ručicama četvorogodišnjaka koje vade kobalt u Kongu za tri dolara na dan, da milionska sponzorstva Adidasa ništa nemaju sa švaljama koje ginu u trošnim fabrikama Bangladeša, a masne plate prevarantskih menadžera Folksvagena sa Nišlijama koje za bedne pare u memljivim halama motaju automobilske kablove.
Da, naposletku, bombe pretežno zapadne proizvodnje nemaju veze sa masama izbeglica od kojih će najizdržljiviji – ako ih ne proguta Sredozemno more i ako im pendreci evropskih pandura ne odbiju bubrege – biti odlična jeftina radna snaga na tom istom Zapadu.
Više od tri godine nakon što je Angela Merkel izgovorila čuveno „Možemo mi to!“, odlučujući da isprva otvori granice za izbeglice, više se etiketom rasizma ili populizma ne može pobiti ogromno nezadovoljstvo građana Nemačke masovnom migracijom.
Decenijama istraživanja pokazuju da je desnoekstremni potencijal Nemačke negde između pet i osam odsto. Toliko bi ljudi, izvinite zbog uprošćavanja, volelo da Hitler ustane iz groba. Ali, to ne može da objasni petnaestak odsto podrške Alternativi za Nemačku, a pogotovo ne to što ubedljiva većina građana smatra da je izbeglička politika morala da bude restriktivnija te da integracija ne uspeva.
Uzmimo dve ekstremne tvrdnje. Prva – U zemlju ne bi trebalo pustiti nijednu jedinu izbeglicu, ako hoće da uđu ilegalno – pucati, jer njihovi problemi ne moraju da budu i naši problemi. Druga – U zemlju treba primiti svakog ko (hoće da) dođe jer niko ne dolazi iz obesti već iz muke.
Našlo bi se u Nemačkoj jedva nekoliko procenata ljudi koji bi potpisali prvu ili drugu izjavu. Ogromna većina je negde između, pa pitanje nije da li bi oni da se solidarišu sa izbeglicama nego – koliko bi da se solidarišu? Kako? Šta će to značiti za njih? I gde je ta prokleta solidarnost u samoj Nemačkoj kada je njima, građanima, potrebna?
Uzmimo Minhen, najskuplji grad Nemačke, gde prosečna stanarina iznosi 17 evra po kvadratnom metru (ne računajući komunalije i druge račune), što znači da život porodice u stanu od osamdesetak kvadrata sa računima staje oko 1.700 evra. Politika godinama nemušto prati dramatičnu džentrifikaciju – ono kad nastaju četvrti bogatih zbog čega nužno negde drugde, obično u predgrađu, nastaju četvrti siromašnih. Došlo se do naslova da su „stanarine nova tempirana socijalna bomba“.
Zgodna je podudarnost – ne kažem da je nameravana – to što je poslednjih godina 1,5 miliona ljudi podnelo zahtev za azil u Nemačkoj, a aktuelna Savezna vlada se početkom godine dogovorila da tokom mandata izgradi 1,5 miliona državnih stanova. Kada se izbeglicama pribroje oni što su, kako beše, došli „bezbednom, uređenom i regularnom“ migracijom – hoće li konačno delanje vlasti uopšte relaksirati problem sa stanovanjem? Ili će svi ti ovakvi ili onakvi migranti samo pooštriti konkurenciju? Da li je „rasistički“ postaviti to pitanje? I da li je, pre svega, normalno da u bogatoj zemlji stanarine ruiniraju kućne budžete ljudi koji zarađuju prosečno ili manje od toga?
Pa ipak, udarna pera štampe i mejnstrim političare daleko više zanima jačanje Alternative za Nemačku, neke vrste kolektora za nezadovoljnike, stranke čiji solisti ponekad koketiraju i sa rasnim teorijama i umanjuju holokaust. Kada se po nemačkim gradovima rulja okuplja da urla „Stranci napolje!“, malo je reći da se tome mora usprotiviti. Breme nemačke istorijske krivice toliko je da obavezuje na pojačanu budnost.
Ali nije daleko od istine najveći filozof Balkana Rambo Amadeus kada kaže da je nacionalizam tema za ljude sa platom do 300 evra (pri čemu, naravno, misli na srpske ili regionalne prilike). U tom je čitanju Alternativa za Nemačku otkrila antiizbegličku retoriku samo kao tehniku skupljanja kajmaka. Ama sablažnjavanje tom tehnikom upravo je način da se ne postavi suštinsko pitanje – kako se skupio toliki kajmak, toliko nezadovoljstvo, koje desničari kao od šale pretvaraju u glasove?
Da odgovore na to pitanje u Evropi, izgleda, nisu sposobni ni levica ni centar. Prvi jer ponegde jedva postoje ili su, kao sve jači Zeleni u Nemačkoj – koje mnogi broje u levo od centra – zarobljeni u svoje pletene džempere, biciklističke staze, bio-povrće i traženje bezuslovne solidarnosti sa izbeglicama od strane slojeva društva kojima je u rođenoj zemlji solidarnost uskraćena.
Drugi, centristi, jer su baš oni zgazili solidarnost i socijalnu državu, prepuštajući sve veći komad javnog interesa famoznoj nevidljivoj ruci tržišta, onoj koja tako voli da pomera bedu iz centra grada u predgrađe, a nevoljnike iz Sirije u Nemačku.
Odgovor na suštinsko pitanje značio bi razaranje Agende 2010, takozvane liberalizacije tržišta rada i rezanja socijalnih davanja, koju je uvela vlada tobožnjeg socijaldemokrate Gerharda Šredera, dok je njegov drugar Toni Bler radio isto u Britaniji.
Trebalo bi se zapitati zašto u bogatoj Nemačkoj skoro četvrtina ljudi (koji se u ružičastim statistikama vode kao zaposleni!) radi takozvane mini-poslove za najviše 450 evra mesečno? Zašto nedostaje 273.000 mesta u vrtićima i to samo za decu do tri godine? Zašto je sve važniji posao negovatelja tako jadno plaćen da hoće da ga rade samo Balkanci? Zašto se već srednja klasa oporezuje najvišom poreskom stopom, dok se krupnom kapitalu čine ustupci i godišnje u ofšor oazama od poreznika sakrije 17 milijardi evra?
Nesolidarnost koju je politika proizvela kod kuće nikako nije krivica došljaka u Nemačku. Naprotiv, i oni su žrtve iste neoliberalne logike iz koje izlaz vide samo pojedinačno, na prvom aerodromu ili izbegličkoj ruti. Ali se te dve nesolidarnosti hrane i proizvode treću, onu sve jaču u Evropi pa i u bogatoj Nemačkoj – nesolidarnost prema izbeglicama i migrantima, koja može da se izmetne u nešto strašno, nešto već viđeno.
Mejnstrim politika – ti centristički populisti koji sve levo i desno od sebe nazivaju populistima – izabrala je da je to ne zanima, što ovih dana demonstrira miljenik globalnog kapitala Emanuel Makron. Zanimljivo je pratiti snebivanje nemačke mejnstrim-štampe koja donekle daje za pravo demonstrantima u Parizu, ali onda ipak većinski konstatuje da je, eto, samo potrebno izvršiti manje korekcije u poretku kako se ljudi ne bi „osećali“ zapostavljenim (kao da je to stvar osećaja ili kaprica).
Centar bi dakle i dalje da se stara o „blagostanju, inovacijama i održivom razvoju“ tako što će crpeti mozgove i vredne ruke sa periferije. I taj će razvoj iz perspektive kapitalističkog centra biti „održiv“ sve dok se devastira samo periferija. Oni ne vide da je katastrofa već pred njihovim vratima.
*Prvobitna verzija ovog teksta objavljena je 6. decembra u „Vremenu solidarnosti“, posebnom dodatku beogradskog nedeljnika „Vreme“.