Život bez čitanja i pisanja za većinu ljudi je nezamisliv. Ali za 12 odsto stanovnika Nemačke između 18 i 64 godine slaba sposobnost čitanja i pisanja deo je svakodnevnice. To je rezultat istraživanja Univerziteta iz Hamburga.

U studiji „Život sa niskom pismenošću“ (Leben mit geringer Literalität, LEO) navodi se da među 6,2 miliona ispitanika, koliko je bilo obuhvaćeno istraživanjem, spadaju i oni koji doduše mogu da prepoznaju određena slova, reči ili rečenice, ali imaju poteškoće u povezivanju rečenica. Oni zbog toga teško ili uopšte ne mogu da shvate značenje dužeg teksta, a takođe ne mogu ni tečno da pišu.

Kerstin Goldenštajn (60) iz Trira razvila je svoju sopstvenu strategiju kako bi savladala svakodnevne poteškoće u pisanju: „Ako nekome šaljem čestitiku za rođendan, napišem tekst na papiriću koji stavim u čestitiku. Ako napravim grešku, mogu da ga bacim i počnem iz početka“

Korisna ponuda: knjige na jednostavnom jeziku

Pre dve, tri godine, kaže, nije bila spremna o tome ni da priča. „Dugo mi je trebalo da otvoreno počnem da se nosim sa tim problemom i da naučim pravilno da pišem.“ Kerstin kaže da se ljudi sa problemima u čitanju i pisanju toga veoma stide.

I uprkos tom hendikepu ona smatra da je srećna što je u stanju da sporim tempom čita knjigu. Neki izdavači čak su se specijalizovali za to da izdaju klasike, ali i nove knjige – pisane jednostavnim rešnikom.

„Učitelj moje probleme nije primetio“

Kerstin Goldenštajn završila je deset razreda škole. Potom je radila u jednoj mesari, pa na kraju u robnoj kući. Sve to tokom 37 godina. Da nas je u penziji.

Ipak, kako je moguće da u jednoj visoko razvijenoj zemlji kao što je Nemačka, u kojoj je školovanje obavezno, neko može da stekne diplomu, a da ne zna na visokom nivou da čita ili piše. „Moj učitelj stvarno nije primetio moje poteškoće“, kaže Kerstin. Ona je školu završila u jednom selu na Severnom moru.

Šezdesetih i sedamdesetih godina, u vreme u kojem je ona odrasla, roditelji i učitelji se, kaže, nisu nešto posebno brinuli o deci koja imaju poteškoće u čitanju i pisanju. Kaže da je uspela da završi školu, jer je verbalno bila veoma dobra. Zahvaljujući tome njena konačna ocena bila je pozitivna.

Nepismeni se međusobno pomažu

Tek pre nekoliko godina, nakon što je zaključila da joj nepismenost utiče na opšti kvalitet života, Kerstin je zatražila pomoć. Krenula je na kurs nemačkog jezika.

„Nikada neću moći zaista dobro da pišem, ali sam mnogo napredovala. Sad mogu da uradim ono što nikada nisam smatrala mogućim: da pišem kratke priče“, kaže ponosno.

Kerstin je, sa drugima, osnovala kolektiv za pisanje. Ona je tamo portparolka, ali i „ambasadorka za učenje“ u ime Saveznog udruženja za pismenost i osnovno obrazovanje iz Minstera. To udruženje širom Nemačke pruža informacije o kursevima opismenjavanja. U ponudi je i anonimna telefonska linija za one koji traže savet.

„Od 6,2 miliona funkcionalno nepismenih ili slabo pismenih širom Nemačke, samo oko 30.000 ljudi pohađa svake godine kurseve za opismenjavanje“, kaže šef udruženja Tim Hening. „Mi imamo oko 100 ambasadora za učenje u celoj zemlji, i oni su važni motivatori. To su ljudi s kojima oni koji imaju problem nepismenosti mogu da se identifikuju“

Uzroci nisu dovoljno istraženi

Hening kaže da su uzroci funkcionalne nepismenosti različiti. „Identifikovali smo nekoliko ključnih faktora kao što je recimo neposredno okruženje. Ako roditelji nemaju interes za obrazovanje, detetu je teško“.

Drugi važan faktor, prema Heningovim rečima, jeste školski sistem. „Ako deca u osnovnoj školi ne nauče dobro da čitaju i pišu, ona to teško mogu da nadoknade tokom daljeg školovanja“.

Dodatni uzroci mogli bi da budu disleksija ili poremećaj nedostatka pažnje. I smrt jednog od roditelja ili razvod deci otežavaju učenje. Ona se zbog toga osećaju izolovano i ne mogu da izraze svoje potrebe.

Veliki problemi u svakodnevnici

Iako su rezultati ovogodišnje studije LEO bolji u poređenju sa studijom iz 2010. godine, oni su još uvek alarmantni. Sposobnosti polupismenih su različite. Neki, poput Kerstin Goldenštajn, mogu da čitaju knjige. Drugi ne napuštaju svoj deo grada, jer ne mogu da pročitaju znake ili vozni red. Da li mogu da polože vozački ispit? Ne – za to moraju da pročitaju test.

Neki nisu sposobni da pročitaju uputstvo za korišćenje nekog uređaja, ne mogu da plate onlajn-račune, da komuniciraju elektronskom poštom ili da popune poresku prijavu. Veliki izazov za mnoge je pročitati uputstvo za korišćenje lekova.

Nije pitanje inteligencije

Prema navodima studije LEO, više od 52 odsto pogođenih su osobe kojima je nemački maternji jezik, 47 procenata ima strano poreklo i prvo su naučili neki drugi jezik. Među ovim drugima, 80 odsto je savladalo čitanje i pisanje na svom maternjem jeziku.

Dve trećine ljudi s poteškoćama u čitanju i pisanju je zaposleno. Ali, kako kaže Hening, oni često obavljaju slabije plaćene poslove. A pri svemu tome, naglašava taj ekspert, funkcionalna nepismenost nije u korelaciji sa nedostatkom inteligencije.

„Politička tema“

Često je, kaže Hening, neka kriza ta koja ljude pokrene da promene svoju situaciju. „Jedna žena je pozvala naš hotlajn i zaplakala. Rekla je da je dobila bebu i bila je očajna, jer svom detetu nije mogla da čita priče. Gledala je slike i izmišljala priče.“ Kasnije je preko Udruženja došla na kurs opismenjavanja.

A Kerstin Goldenštajn za kraj poručuje: „Ljudi moraju da shvate da je za društvo veliki problem ako ljudi ne mogu pravilno da čitaju i pišu. To je i politička tema.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android