„Ministar vam je rekao, a i ja vam kažem: to je laž“
12. februar 2020.
„Samo hrvatske vlasti negiraju da silom vraćaju izbeglice u Bosnu i Hercegovinu“, tvrdi poslanik u Evropskom parlamentu Erik Markvart. On je sa još nekoliko kolega posetio Hrvatsku i BiH.
Oglas
„U subotu ujutro na hrvatskom graničnom prelazu Maljevac prema BiH, Gilio Toić Sintić, pomoćnik načelnika hrvatske granične policije, lično dočekuje delegaciju Evropskog parlamenta. Rukuje se s poslanicima i njihovim pratiocima koji izlaze iz malog crnog autobusa. Sintić zna zašto su oni tu. To mu je rekao njegov šef, hrvatski ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović kod kojeg su gosti prethodno već bili. Ali to nije razlog da malo s njima ne popriča i ne pozove ih da posete Hrvatsku i tokom letnjeg odmora.
Sintić potom poslanicima Evropskog parlamenta objašnjava da je hrvatska EU-granica duga 1.200 km, da Austrija i Italija nisu daleko i da su njegovi ljudi protekle godine, prilikom pokušaja ilegalnog prelaska, uhvatili 20.000 ljudi. Oni, kaže, najčešće dolaze iz Avganistana, Pakistana, Irana, Iraka i Sirije.“
Nasilje nad migrantima?
Evropski parlamentarci žele da znaju šta se dešava s ljudima koji su tog jutra pokušali da pređu granicu. Holanđanka Tineke Strik iz evropskih Zelenih Sintićevom šefu Davoru Božinoviću pred dolazak je u pismu napisala da su ’u fokusu posete moguća kršenja ljudskih prava na granici’.
Već godinama UNHCR ukazuje da Sintićevi ljudi tuku ili vraćaju u Bosnu izbeglice i migrante koji se probijaju ka EU u nadi da bi u nekoj od njenih članica mogli da dobiju azil. U decembru 2019. godine, organizacija Border Violence Monitoring Netwok zabeležila je 600 pojedinačnih slučajeva u kojima su izbeglice bile ’suočene s policijskim merama sličnim torturi i mučenju, ujedima pasa, pretnjama da će ih ustreliti i svim drugim mogućim oblicima nasilja’.
’Osim hrvatskih vlasti, niko drugi ne negira da se izbeglice silom i ilegalno vraćaju u BiH’, tvrdi poslanik u Evropskom parlamentu Erik Markvart (Zeleni). Ali EU ne preduzima ništa. Suviše je veliki strah od nove balkanske rute.
„Sve je to laž“
Delegacija poslanika Evropskog parlamenta došla je u Hrvatsku kako bi ministra unutrašnjih poslova Božinovića i pomoćnika Uprave za granice Toića-Sintića suočila s brojnim optužbama o kršenju evropskog zakona na EU-granici. Hrvatska je, naime, prema međunarodnom pravu, obavezna da izbeglicama pruži mogućnost da podnesu zahtev za azil.
Ali hrvatski zvaničnici te optužbe negiraju. ’Znam da vam je i ministar Božinović to juče rekao, a i ja vam sada kažem – sve je to laž’, izjavljuje Sintić.
’Video sam mnogo povređenih izbeglica, preko puta u Bosni’, kaže jedan austrijski novinar koji prati delegaciju EU. Na to se jedan hrvatski policajac javlja za reč: ’Zar mislite da smo mi dobili naredbu da bijemo migrante?’
- Ali, neko ih je tukao.’
- Ako dobijemo informacije da je neki policajac prekršio ovlašćenja, mi ga kažnjavamo ili otpuštamo.
’Postoji na hiljade izjava migranata, ali vi niste otkrili nijedan takav slučaj’, uporan je jedan poslanika iz delegacije. Hrvatski graničar izbegava direktan odgovor i opisuje slučaj jednog Avganistanca koji je čeličnom šipkom udaran po nozi. ’Mediji su pisali da smo to mi uradili. Posle se ispostavilo da on krijumčarima nije platio. Tu je i slučaj mladog Pakistanca sa spaljenim stopalima. Nije imao da plati pa su ga krijumčari gurnuli u vatru.’
U razgovor se ubacuje i Sintić i dodaje da u Bosni između migranata, Marokanaca i Alžiraca, dolazi do tuča, da oni sami sebe tako povređuju, pa onda pokazuju fotografije medijima kako bi izvršili politički pritisak i kako bi se granice otvorile.
U redu’, kaže jedan poslanik, ’vi ih ne bijete. Šta onda radite s njima?’
- Sprečavamo ih da pređu granicu.
- Kako?
- Mi smo tu i kad nas vide, vraćaju se.“
Sve izbjeglice sa istim ranama na glavi
Novinar lista Tagescajtung potom opisuje posetu poslanika Bosni i Bihaću. Selena Kozakijević iz Danskog saveta za izbeglice tvrdi da se sve izbeglice vraćaju iz Hrvatske sa istim ranama na glavi. U jednoj piceriji ona se sastaje sa poslanicima Evropskog parlamenta i predstavlja 35-godišnjeg Tunišanina koji želi da se pridruži porodici u Francuskoj. Već godinu dana je u Bihaću, 12 puta je pokušao da pređe granicu. Kaže da su ga presretali, nekada policajci, nekada vojnici, i uvek različiti graničari. Jednom su njegovoj grupi oduzeli sve stvari i zapalili ih. Drugi put su pustili pse na ljude i pretili da će ih ubiti ako se odmah ne vrate.
Mnogi, sa kojima se hrvatska policija obračuna, završe kod Fransoa Gidea iz organizacije Lekari bez granica. Dolaze najčešće ’sa polomljenim nogama, rukama, povređenim stopalima; neki su smrznuti, jer ih je policija prisilila da ostanu sat vremena u reci’, kaže on grupi poslanika.
I uprkos nasilju, broj ilegalnih prelazaka preko hrvatske granice povećao se od 2018. do 2019. za 158 odsto. Hrvatska, članica EU koja još nije primljena u Šengen, boji se da ne završi kao Bugarska i Rumunija. Te dve zemlje već 13 godina čekaju na ulazak u Šengen“, zaključuje se na kraju reportaže u berlinskom Tagescajtungu.
Priredila: Jasmina Roze
Migrantski marš
Noću, po zimi, putuju kroz vrleti Plješevice. Pokušavaju da se domognu Evropske unije, a najčešće ih vraćaju nazad u BiH. Neke od njihovih priča zabeležio je nemački humanitarni aktivista, Dirk Planert
Foto: DW/D. Planert
Trudnice i deca u vrletima Plješevice
Napadalo je oko 30 cm snega. Brutalno je hladno. Ova grupa odustala je od pokušaja prelaska granice i želi da se vrati u Bihać. Otkrili su je pripadnici granične policije. Trudnica, dete i mladić iz grupe su policijskim terencem vraćeni u izbeglički kamp Međunarodne organizacije za migracije (IOM) „Hotel Sedra“. Za oca, kao i još jednog muškarca iz grupe, nije bilo mesta u vozilu.
Foto: DW/D. Planert
Kroz šumu punu mina
Noć je na planini Plješevici. Grupa izbeglica jutros je krenula iz Bihaća i upustila se u „igru“. Sutra će pokušati da pređu granicu. Iza njih je oko 18 kilometara napornog marša. Do granice sa Evropskom unijom moraju da pređu još deset kilometara. Temperatura se spustila znatno ispod nule. Oni koji skrenu sa staze rizikuju ulazak u minsko polje. Lokalni lovci upozoravaju da u šumi ima medveda.
Foto: DW/D. Planert
Upornost mladih Marokanaca
Grupa od 20 mladića iz Maroka probija se jednom od retkih planinskih staza na Plješevici. Većina njih na nogama ima pocepane patike. Niko od njih nema vreću za spavanje i nisu poneli skoro ništa za jelo. Nemaju čak ni baterijsku lampu, a oko 17 sati će da se smrači. Uprkos svemu tome, oni pokušavaju da se domognu Evropske unije.
Foto: DW/D. Planert
Spas u štali za konje
Ovi mladići su pre mraka uspeli da dođu do jedinog zdanja na putu kroz planinske vrleti. Sede na tavanu štale za konje. Šumski radnici su zbog hladnoće i zime konje odveli u grad. Mladići sa poda skidaju daske kako bi imali drva za vatru. Granica je odavde udaljena oko kilometar vazdušne. Korišćenje prečica je nesigurno zbog minskih polja.
Foto: DW/D. Planert
Lako je poznati one koje vrate s granice
Nekoliko sati hoda udaljeno od Bihaća je mesto Lohovo. Kroz njega jedna utabana staza vodi ka granici. Tom stazom jedni se vraćaju nazad, a drugi idu dalje. Ili polaze ili ih vraćaju hrvatski graničari. Ova porodica iz Iraka ilegalno je vraćena sa granice. Još izdaleka se može prepoznati da li neko ide ili se vraća. Prvi sa sobom nose prtljag, a drugi uglavnom ne.
Foto: DW/D. Planert
Jedina „sigurna prostorija“
Preko puta štale za konje nalazio se restoran. Prošlog leta je izgoreo. Iza njega je jedna mala prostorija u koju sam doneo šporet, a na pod postavio stiropor i plastične ploče. To je ovde jedina „sigurna prostorija“. Tu su me otkrili graničari. Pružanje humanitarne pomoć blizu granice je zabranjeno i službenici Granične policije BiH to tretiraju kao pomoć u prelasku granice.
Foto: DW/D. Planert
Dirk Planert čeka na radnu vizu
Rašid ima 20 godina i dolazi iz Avganistana. Tamo je, kaže, bio u talibanskom zatvoru. Na nozi mu se, zbog infekcije, otvorila prava rupa. Danima sam mu čistio i previjao ranu. On je u BiH ilegalni migrant, kao uostalom i ja. Pre par dana uhvatila me je Služba za strance. Duže od tri meseca sam u BiH. Sad čekam na odluku o vizi i radnoj dozvoli. Možda ću čak morati da napustim zemlju.
Foto: DW/D. Planert
Mama, ne brini
Sajed šepajući i oslanjajući se o štake svakoga dan prelazi nekoliko stotina metara od fabrike do jednog kafea. Tamo ima besplatan internet i može da razgovara sa majkom u Avganistanu. „Dobro sam“, kaže. Njegov cilj je Italija. Majci ništa ne priča o svojoj nevolji, policijskom nasilju, gladi, hladnoći. „To bi joj teško palo. Zato joj kažem da sam smešten u jednom kampu i da je sve u redu.“
Foto: DW/D. Planert
Promrzla i gladna deca
Ova sirijska porodica proterana je sa hrvatske granice nazad u BiH. Na njih sam nabasao u Lohovu. Proveli su više dana u šumi, promrzli i gladni. Dvoje dece imalo je temperaturu. O tome sam informisao Danski savet za izbeglice i odmah ih snabdeo toplom odećom, ćebadima i hranom. Dva sata kasnije, opet su bili na sigurnom.
Foto: DW/D. Planert
Batinanje na hrvatskoj granici
Ovo dvoje dece ima temperaturu. Ukupno ih je sedmoro, najstarije ima devet godina. Njihovi roditelji u kratkim rečenicama pričaju o ratu u Siriji. Ali i o hrvatskim policajcima koji su ih tokom više pokušaja da se domognu EU uvek tukli pendrecima i oduzimali im stvari. Gladni su, uznemireni i promrzli. Sami do Bihaća ne bi uspeli da stignu pre mraka.
Foto: DW/D. Planert
Poljubac malog Omara
Mali Omar me prepoznao. Pre dva meseca upoznao sam njegovu porodicu na jednom seoskom putu. Oni su ratne izbeglice iz Sirije. Sada su usred planine Plješevice, na putu ka EU, po velikoj hladnoću. Snabdeo sam ih osnovnim potrepštinama. Na rastanku me Omar poljubio. Otišli su dalje. Rizikuju život kako bi se domogli Evropske unije.
Foto: DW/D. Planert
U BiH niko ne želi da ostane
Na ovom području su četiri veća kampa IOM: Bira u Bihaću i Miral u Velikoj Kladuši, gde je smešteno od 2.000 do 2.500 osoba, uglavnom muškaraca. Tu su i kampovi Borići i Hotel Sedra u kojima je oko 350 ljudi. U njima su porodice i maloletnici koji putuju bez pratnje. Muškarci ponekad smeštaj potraže i u ruševinama ili u obližnjim šumama. U BiH niko od njih ne želi da ostane.
Foto: DW/D. Planert
Zimovanje u ruševini
Ovaj migrant provodi zimu u ruševini. Da se tu nalazio i tokom leta, policija bi ga brzo uhvatila i deportovala u Vučjak ili u Sarajevo. Sada se malo progleda i kroz prste, odnosno većinu migranata niko ne dira. I u samom gradu se oseća da je situacija opuštenija. Bihać već treću godinu zaredom, kao „usko grlo Balkanske rute“, nosi sa tim problemom.