Kada je nemačka kancelarka Angela Merkel pre oko godinu dana pokrenula neuobičajenu diplomatsku ofanzivu, rat u Istočnoj Ukrajini je bio već vrlo žestok. Vlada u Kijevu je svakodnevno prenosila vesti o žrtvama u borbi protiv proruskih separatista. Kancelarka i francuski predsednik Fransoa Oland su najpre otputovali u Kijev i Moskvu, a zatim u Minsk. Tako je posle pregovaračkom maratona, 12. februara 2015, potpisana izjava nazvana Minsk-2, jer je prvi sporazum dogovoren u septembru 2014. poštovan samo nekoliko meseci. Predstavnici separatisa, Rusije, Ukrajine i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, i Minsku su dogovorili katalog mera od 13 tačaka, koji bi trebalo da donese mir. Godinu dana kacnije, najvažnije tačke sporazuma nisu sprovedene u delo.

Obustava vatre i povlačenje teškog oružja

Već prva tačka sadrži i jezgro dogovora – „momentalnu obustavu vatre“. Ona je do danas samo delimično ispunjena. Broj žrtava se, doduše, bitno smanjii i nije bilo novih velikih ofanziva, ali ljudi su ipak ubijani svakog dana. U nekim mestima – kao što je bivši aerodrom u Donjecku – borbe su vođene kao da je Minsk-2 samo bezvredni komad hartije.

Povlačenje teškog oružja sa takozvane linije razgraničenja između ukrajinskih snaga i proruskih separatista pokazala se kao težak i dugotrajan proces. On još uvek nije okončan. Posmatrači OEBS-a još uvek registruju povrede tog dogovora – na obe strane.

Razmena zarobljenika i amnestija

Najdalje pet dana po povlačenju jedinica trebalo je da dođe i do razmene zarobljenika. Na papiru se, doduše, ne govori o „zarobljenicima“, već o „taocima i ilegalno uhapšenim osobama“. Bila bi to razmena po principu „svi za sve“. U stvarnosti, razmene su obavljane sporo i samo u malim grupama, kao i uz rasprave o tome ko treba da bude razmenjen. Separatisti su, na primer, tražili da Kijev pusti na slobodu više od hiljadu ljudi, većinom civila, koji su bili pritvoreni zbog separatizma.

Da bi bili razmenjeni svi zarobljenici, separatisti trae dalekosežnu amnestiju, koja je takođe dogovorena sporazumom Minsk-2. Ukrajinski parlament je doduše 2014. doneo Zakon o amnestiji, ali on više ne važi. Ne zna se kada će biti donet novi zakon. Mnogi u Ukrajini odbacuju koncept amnestije za separatiste koji su počinili teške zločine. I predsednik Petro Porošenko je rekao da „neće biti stoprocentne amnestije“.

Kontrola granica i povlačenje stranih plaćenika

Od početka borbi u Istočnoj Ukrajini u proleće 2014, ukrajinska armija pokušava da povrati kontrolu nad granicom sa Rusijom. Radi se o delu granice dugačkom 400 kilometara. Kijev optužuje Rusiju da preko te granice snabdeva separatiste oružjem i da im šalje borce. Zato je jedan od glavnih zahteva ukrajinske vlade da se ta granica zatvori. Minsk-2 predviđa da Ukrajina nad njom ponovo uspostavi kontrolu, doduše, tek nakon održavanja lokalnih izbora na područjima podo kontrolom separatista i nakon reformi ukrajinskog ustava. Kijev traži da se još pree izbora uspostavi potpuno primirje i da granicu kontrolišu bar posmatrači OEBS. Oni još nemaju slobodan pristup granici, iako je to deo Sporazuma.

I povlačenje svih stranih boraca i plaćenika iz Ukrajine je zahtev koji do danas nije ispunjen. Rusija poriče da se u Ukrajini bori njena regularna vojska. A kijev smatra da je baš to slučaj. U ukrajinskoj prestonici je trenutno u toku suđenje dvojici ruskih oficira koji su u maju 2015. zarobljeni u borbama u Istočnoj Ukrajini. Obojia tvrde da su tamo bili kao dobrovoljci.

Reforma Ustava i izbori

Kao jezgro sporazuma Minsk-2 važe dogovori o reformi Ustava Ukrajine i zatim o održavanju lokalnih izbora na područjima pod kontrolom separatista. Reforma bi trebalo da tim područjima garantuje faktičku autonomiju. To između ostalog znači da lokalna uprava utiče na imenovanje sudija i državnih tužilaca kao i da bi lokalne paravojne formacije bile legalizovane. Osim toga, Ukrajina se obavezala da finansira područja na kojima žive separatisti. Ona to još nije počela da čini.

Reforma Ustava je očigledno najveći problem za Kijev. Glasanje posle prvog čitanja krajem avgusta 2015. pratili su žestoki protesti. Drugo i odlučujuće glasanje je davno trebalo da bude održano, kako bi reforma – kao što je dogovoreno u Minsku – stupila na snagu do kraja 2015. Ali i ona je odložena na neodređeno vreme. Posmatrači u Kijevu smatraju da u parlamentu nema većine koja bi podržala tu reformu. Osim toga, Ukrajina bi morala da donese i odvojen izborni zakon za područja na kojima žive separatisti. Ne zna se ni kada će se to desiti.

Sve to je moglo da se predvidi i zato su se predsednici Rusije, Ukrajine, Francuske, kao i nemačka kancelarka, u novembru dogovorili da se mere odlože za 2016. godinu. Obe strane žele da dobiju na vremenu. Ali, pre svega je Kijev pod sve jačim pritiskom svojih Zapadnih partnera da izmeni zakone – čak i ako Rusija i separatisti ne ispune svoj deo dogovora.