Zemljoradnici obrađuju zemlju traktorima, a studenti u grupama odlaze na lokalni Sapir-koledž, nedaleko od grada Sderota. Sve deluje normalno, ali oni ipak kažu da im je kratkotrajni prošlogodišnji rat, koji su izraelski zvaničnici nazvali operacija „Zaštitna ivica“, u potpunosti poremetio život.

„Uništen mi je zaštitni zid koji sam sama napravila. Samo je pao. Prvi put osećam pravi strah“, kaže Jam Braude-Amitaj (29) iz kibuca Erez, u blizini severne granice u Gazi. „Bilo me je strah da budem sama, da idem sama u kupatilo, iznosi smeće, da radim najobičnije stvari. Prestala sam i da džogiram“.

Nakon godina provedenih u Evropi i Australiji i nakon pokušaja da se skrasi u Njujorku, Jam Braude odlučila je da se vrati u rodni kraj, gde ona i njen suprug sada podižu svoju četiri meseca staru bebu. Iako je kuća njenih roditelja u Kfar Azi potpuno uništena još u raketnom napadu tokom operacije „Stub odbrane“ 2012. godine, ona tvrdi da je tek prošlogodišnji rat promenio sve.

„Kada se probudim noću da nahranim dete, čujem zvukove. Ne znam da li umišljam, ali danas mi je žao što sam godinama ismevala baku kada bi nam pričala da čuje nekakve zvukove“, kaže Braude.

Očajanje

U ratu koji je trajao pedeset dana, poginulo je 67 izraelskih vojnika i pet civila, a ranjeno više od 1.600 vojnika i 830 civila. Gubici među Palestincima bili su još strašniji. U najgorem napadu na Pojas Gaze još od njegovog uspostavljanja, ubijeno je više od 2.100 ljudi, većinom civili. „Činilo se kao da to nikada neće prestati. Vremenom smo naučili da se fokusiramo na nadu da će se nešto promeniti. Ali nakon poslednjeg rata, teško je nadati se promenama“, smatra Braude.

Izbori u martu, na kojima je ponovno izabran konzervativni premijer Benjamin Netanjahu, bili su još jedan prelomni momenat koji je, kaže ona, samo pojačao očajanje. „Dosta ljudi misli da Palestinci i Jevreji mogu da žive jedni pored drugih. Neki čak imaju to iskustvo, jer su odrasli u vreme kada je tako i bilo. Oni koji žive ovde znaju da upotreba sile ne može da pomogne, ali čini se da nijedna Vlada ne želi ništa da promeniti.“

Podeljena nacija

Mnogi misle da su zajednice u neposrednoj blizini Gaze, na nekih 55 minuta vožnje od Tel Aviva, napuštene. Brojni Izraelci opciju da žive blizu Gaze ocenjuju, u najmanju ruku, neodgovornom, smatrajući da ti ljudi na taj način samo izazivaju sudbinu.

„Nema veze gde živite“, tvrdi Adi Batan-Meiri (28) iz Sderota. Kaže da je pre pet godina bilo nezamislivo da neko raketira Biršebu, udaljenu nepunih 50 kilometara od grada Gaza. On veruje da je jedino rešenje – politički dogovor. „Besmisleno je bežati od borbenih linija, jer će one ići stalno za vama. Jedini način da izbegnete vatru jeste da ne prihvatate njeno postojanje, a to znači da morate da povlačite hrabre političke poteze“, smatra Meiri.

Stavovi ekstremista sa obe strane političkog spektra u Izraelu tokom ratu su snažno su propagirani. To je dovelo do talasa nasilja i rasizma u zemlji. Na društvenim mrežama pojavile su se brojne grupe koje pozivaju na borbu protiv levice, a i levičarski i desničarski demonstranti izašli su na ulice da iskažu svoje protivljenje ratu.

„Operacija 'Zaštitna ivica' iznedrila je više ekstremizma nego što ga je bilo ikada pre“, smatra Ana Rojtman, koja je studirala na Sapir-koledžu, a danas živi u Biršebi. „U jednom trenutku izbrisala sam na desetine prijatelja sa Fejsbuka, prosto zbog toga što više nisam mogla da čitam njihove poruke.“

„Ne zovite nas idealistima“

Zajednice u blizini Gaze većinom su sekularne i većina stanovnika potiče iz tih krajeva ili su se tu naselili iz ekonomskih razloga. Studentkinja Aran Goren (25), doselila se s roditeljima u Pojas Gaze, u zajednicu Dugit, kada su joj bile dve godine. Nakon godina provedenih u tom kraju, njeno naselje evakuisano je 2005, a njena porodica preselila se najpre u kibuc Nahal Oz, a nakon toga u Sderot.

„Ostali smo u ovoj oblasti jer je moja majka tu imala posao. Tu smo išli u školu i tu su bili naši prijatelji. To definitivno nije bilo preseljenje zbog nekakve ideologije“, kaže Goren. „Ovde je pravi raj kada je mirno, ali je pakao kada se ratuje“, kaže Braude osmehujući se. Kaže da su teške krize kratkotrajne, ali da se nekako mogu izdržati i da stranci to ne razumeju.

U senci traume

Prema statističkim podacima, osam odsto ljudi u Izraelu pati od post-traumatskog stresnog sindroma. U Sderotu je, prema statistikama, taj procenat čak pet puta viši - 44 odsto ljudi pate od tog sindroma. Čak i u poređenju sa drugim izraelskim regionima koji su bili zahvaćeni ratom, poput Haife ili severne granice sa Libanom, u Sderotu od tog sindroma pati dvostruko više dece: kod oko šest odsto dece beleži se agresivno ponašanje, što je tri puta više od proseka ukupne populacije Izraela.

„Raketa je jednom direktno pogodila našu učionicu u trenutku kada smo radili pismeni. Srećom, preživeli smo. To nisu laka iskustva, ali na kraju se naviknete na njih, sve postane rutina. I dan danas se budim oznojena, srce mi ubrzano lupa, kada sanjam teroriste koji su me oteli i držali u tunelu“, kaže Goren.

Braude kaže da je sigurna da većina stanovništva pati od Post-traumatskog sindroma, a da to ni ne zna. „Čak i da raketa nije uništila kuću mojih roditelja, ja bih patila od toga. Umišljam eksplozije, čujem zvukove... Osoba koja je od svog detinjstva po nekoliko puta dnevno bežala u sklonište, ne može da bude normalna“.

Studija žurnala „Zdravlje adolescenata“ iz 2012. godine pokazala je da polovina populacije mladih u Sderotu pati od Post-traumatskog sindroma. „Možda zvuči isuviše optimistično, ali nadam se da neće više biti ovako jednoga dana kada moja ćerka odraste“, kaže Braude suznih očiju.

Goren je manje pozitivna. „Mislim da se ništa neće promijeniti u skorijoj budućnosti. Ne presuđujem nikome, ali ne razumem ljude koji se odluče da podižu dete u tako opasnoj sredini. Moja majka je to uradila, ja sam odrasla u takvoj sredini, ali ne želim da moja deca iskuse tako nešto. Naravno da sam vezana za ovo mesto, ali ne mislim da ću ovde i da ostanem“, zaključuje Goren.

Nade za budućnost

Većina ljudi na jugu Izraela su pesimisti po pitanju mirovnog sporazuma – i nekakav privremeni dogovor zvuči kao nedostižni san. Raketiranja su u tom delu Izraela tako česta da se stanovništvo više i ne obazire na sve ređe medijske izveštaje o napadima.

„Ne vidim više nikakvu nadu. Ovome nema kraja, sigurno ne sa ovom Vladom. Umorni smo od pokušaja rešavanja ove situacije nasiljem. Nasilje ništa ne rešava, akcije se moraju preduzeti na političkom planu. Neki će reći da nemaju političkog partnera za dogovor, ali u poslednjih deset godina nikakva politička akcija nije inicirana. Moramo da pokušamo“, kaže Goren.

Za Braude, rešenje je u pregovorima i u nadi: „Danas više niko ne govori o miru. „Mir je postao nestvaran“, samo nekakav utopijski pojam. Kako je to moglo da se dogodi, a svi ga toliko želimo?“