Metro nas je odvezao u podnožje glavnog gradskog brda. Monžuik – Jevrejska planina – jeste jedna od glavnih atrakcija Barselone. Tu je bilo jevrejsko groblje po kojem je brdo dobilo naziv. Svetska izložba 1929., potom Olimpijske igre 1992. te niz muzeja i znamenitosti dali su uzvišenju iznad grada karakter neizostavnog cilja svakog namernika.

Najpre smo izašli iz metroa i počeli da se penjemo strmom ulicom uzbrdo. Na karti je pisalo da su stanica metroa Parelel i Park Monžuik povezani uspinjačom. Pitali smo jednu gospođu, a ona nam je uz smešak rekla da smo već prevalili skoro pola puta. Ulaz u žičaru je u podzemlju, na istom mestu gde je ulaz u metro.

Fondacija Žuan Miro

Tako smo jutarnjim planinarenjem platili predrasudu da prevozno sredstvo do brda mora da ima početnu stanicu iznad zemlje. Kada smo se vratili istim putem, sve je išlo glatko. Uspinjača iz podzemne železnice vozi svakih deset minuta. I već smo sred sasvim drugačijeg sveta u odnosu na šarenu i užurbanu Barselonu. Park i kafei sa pogledom na grad. Odavde se pravom žičarom ide dalje ka tvrđavi, ali do našeg cilja ćemo doći pešice za nekoliko minuta.

Fondacija Žuan Miro je zadužbina slavnog slikara koja je podignuta još za njegovog života, 1977. Arhitekta je bio Miroov barselonski prijatelj i Korbizjeov učenik Žozep Luis Sert. Ta arhitektura je zbog svojih jasnih linija i proporcija, zbog mediteranski prozračne strukture, ostala večno mlada.

Ulazimo bez problema, još je rano i nema gužve. I odmah smo suočeni sa Miroovim čuvenim jarkim koloritom. Posebno me privlači njegov rad visok sedam, a širok pet metara. Dva puta sam pogledao u objašnjenje, da bih proverio dimenzije.

Onda sam stopu po stopu uzmicao, dok nisam našao solidnu tačku posmatranja, iz koje sam tapiseriju obuhvatio pogledom.

Za Fondaciju je Miro 1977. je zajedno sa španskim umetnikom Đosepom Rojom izradio seriju od pet tapiserija od jute, pamuka, konoplje i lana. Pred kraj života je Miro ponovo osetio potrebu da se poveže sa izvornom, ruralnom mitologijom, sa zanatskim umećem niza generacija. I time se vratio na svoje početke.

Ovaj duet je zajedno napravio možda najpoznatiju tapiseriju na svetu koja više – ne postoji. Njih dvojica su 1974. postavila svoju monumentalnu tapiseriju u zapadnu kulu njujorškog Svetskog trgovinskog centra, pa je i ona uništena u terorističkom napadu septembra 2001. Ali ova ovde, na brdu Monžuik, svojim živahnim bojama prkosi vremenu.

Skulptura u četiri ruke

U prostorijama sa belim zidovima zastajem pred platnima koje je svom rodnom gradu zaveštao Miro. Zapravo, stalna postavka je samo delić toga.

Ukupno je 11 000 umetničkih dela sa umetnikovim potpisom u depoima Fondacije. 240 slika, 175 skulptura. Devet tapiserija. Četiri keramička rada, skoro ukupno grafičko delo i 8000 crteža.

Zadržao sam se nešto duže kod neobične skulpture. I nju je Miro izradio sa još jednim umetnikom, Đozepom Ljorensom i Artigasom.

Te 1956. Miro je istraživao mogućnosti „antislikarstva" – na tragu koncepta da umetnik samo crpi iz kolektivno nesvesnog. Naravno, neki prepoznatljivi simboli su se preselili sa platana na keramiku.

U šetnji muzejskim odajama setio sam se svog prvog susreta sa reprodukcijama slika ovog magičnog Katalonca. Pripremao sam istoriju umetnosti na magistarskim studijama sociologije kulture u Beogradu. Zanimala su me sva revolucionarna umetnička strujanja prošlog veka. Tekstovi su uglavnom veći značaj davali Pikasu. Meni se više dopadalo to što je radio Miro. Kao i ono što je radio čovek sa kojim je drugovao u Parizu, Maks Ernst.

Miro kao pesnik slikarstva

Žan Luj Pra, istaknuti kustos niza velikih izložbenig događaja u Francuskoj, jednom prilikom je rekao: „Miro je pronalazač. On ne slika ni figurativno ni apstraktno. On je pesnik koji slika”.

Široka publika je u prošlom veku često videla u Mirou mediteransku dekorativnost. Pra to odlučno odbacuje: „Miro nikada nije bio dekorativan. On ima snažan i inovativan jezik. On je protiv svakog fanatizma, izražava se sa puno slobode. Kod njega uvek postoji ta mešavina fantazije i ozbiljnosti“.

„Lik ispred sunca", jedna od poznatijih Miroovih slika može poslužiti kao primer protivrečnosti na kojima je on zasnovao svoju umetnost – lakoća i dubina, otpor i humor, zemlja i nebo.

Još tridesetih godina prošlog veka Miroov takođe slavni sunarodnik Salvador Dali je označio Miroovu umetnost “odveć grandioznom za glupi svet naših umetnika i intelektualaca”.

Omaž pobunjenoj omladini

Duže se zadržavam i pred slikom koja je nastala 1973. a zove se „Maj 1968." Miro tog varljivog leta ima 75 godina i živi u Parizu. U mladosti je bio simpatizer španskih republikanaca. Nije ravnodušan ni prema studentskim revoltima, i za njih gaji simpatije.

Likovni omaž njihovoj pobuni, mladosti, energiji i mašti naslikao je kada mu je bilo osamdeset godina. A slika odaje dušu mladog umetnika.

Nemoguće je nabrojati sve zanimljive susrete sa delom ovog umetnika tog dana. Iako je umro u dubokoj starosti u svojoj kući na ostrvu Majorka, sahranjen je u Barseloni. Veliki broj ljudi ga je te 1983. ispratio na groblje. Pomislim da smo 20 godina delili vreme na ovoj planeti. Na to sam pomalo detinjasto ponosan.

Ko bi rekao da je svetski slavan umetnik u mladosti teško našao put do umetnosti. Sin zlatara i časovničara od malih nogu je pokazao sklonost crtanju. Otac je bio protiv. Miro je postao knjigovođa pohađajući usput privatne časove likovnog oblikovanja. Jedan od najslavnijih slikara prošlog veka radio je neko vreme kao knjigovođa u drogeriji. Tek kada mu je tifus ugrozio život, roditelji su popustili. Studirao je slikarstvo u Barseloni, potom otišao u Pariz, gde su na njega uticali fovisti, kubisti i na kraju, odlučujuće, nadrealisti.

Kafa sa Miroom

Shvatam da je ova Fondacija zapravo dostojna večna kuća za katalonskog genija, koji je u poslednjem periodu svog stvaralaštva iz protesta protiv pretvaranja umetnosti u pogon za stvaranje profita izlagao „spaljene slike".

Vreme je da sredimo utiske na terasi muzejskog kafea, koji nudi dobar kapućino iz miroovski žutih šoljica.

Potom se spustimo do muzejske prodavnice suvenira. Tamo dolazim u iskušenje da ponesem nekoliko plakata sa reprodukcijama umetnikovih dela, ali se setim da u prtljagu nemam mesta za njih.

Onda u nizu grafičkih rešenja koje je potpisao naiđem na plakat koji je uradio za sedamdeset i peti rođendan fudbalskog kluba Barselona. Iako je to bilo davne 1974. – pre tačno pola veka – i ovaj rad deluje skoro dečački sveže. Dolazim u iskušenje da kažem kako je Miroova umetnost sa lirskom apstrakcijom i jarkim bojama nastala iz istog duha kao i umetnički pristup fudbalskoj igri koji je proslavio klub iz katalonske metropole. Iz duha mediteranske razigranosti i ljubavi prema životu.

Pre izlaska iz muzejskog kompleksa još jednom posetim skulpturu iza koje se duboko dole vidi Barselona, kao ogromna košnica nasukana na obalu Sredozemlja. „Sunce, Mesec i jedna zvezda" je zapravo manja verzija originalne skulpture koja je visoka 12 metara i nalazi se u Čikagu. Smatra se da je Miro naznačio u njoj boginju Zemlju. Kao i uvek kada je autor ovaj čovek, u skulpturi ima nečega zaumnog, magičnog, iz poezije i podsvesti pretočenog u našu stvarnost.

Neolitska razglednica

Ovo je živo mesto, koje opovrgava predrasude o muzejskoj dosadi. Nekoliko meseci godišnje Fondacija organizuje „Noći muzike“ – pa se Miroova dela druže sa tonovima. Osim toga Fondacija od 2007. Dodeljuje godišnju nagradu za slikarstvo koja se naravno zove Žuan Miro. Dobitniku se uručuje ček od 70 000 evra, obezbeđuje mu se izložba sa monografijom. To je neka vrsta unapređivanja savremenog slikara u rang viteza fantazije.

Na izlazu iz zgrade ćutke nas pozdravlja bronzani lik za koji se na prvi pogled ne može utvrditi da li je muško ili žensko. Sve dok ne primetite međunožno erektivno ispupčenje. Miro ga je stvorio 1970. i nazvao „Karakter". Njegov smisao za humor je ovde progovorio vrlo direktno.

Miro je u svom zrelom stvaralačkom periodu više vremena posvetio vajarstvu. Smatrao je da je slikarstvo, koje mu je podarilo svetsku slavu, „više konvencionalno“ u odnosu na skulpture pomoću kojih može da se trodimenzionalno stvori „pravi fantastičan svet istinskih čudovišta“. Ova skulptura prema nekim tumačenjima predstavlja skurilnog neolitskog boga.

Takve Miroove skulpture podsećaju me na neke radove Maksa Ernsta ili spomeničke skulpture Bogdana Bogdanovića. To je međunarodni nadrealistički rukopis ukorenjen u narodnoj umetnosti i mitologiji.

Fondacija je koncipirala aktuelnu izložbu duž Miroovih opsesivnih tema, a to su odnos spram zemlje, volja za prevazilaženje konvencionalnog slikarstva, potreba za anonimnošću, ratno nasilje i beg od njega, poezija, tišina i antislika.

Ovo prepodne u Barseloni proveli smo na pravom mestu. Retko poželim da se vratim stalnim postavkama koje sam već video. Ali bronzanoj skulpturi koja nas prati pogledom dok odlazimo dobacim u sebi – vidimo se opet.