Da li ste ikada razmišljali da ostavite sve iza sebe i počnete iznova na udaljenom ostrvu?

Početkom 1930-ih, šarenolika grupa Evropljana, sastavljena uglavnom od Nemaca, učinila je upravo to. Njihovo odredište bilo je Floreana, do tada nenaseljeno ostrvo na Galapagosu kod obale Ekvadora.

Dva para i jedan temperamentni trojac uputili su se tamo tražeći svoj lični raj, ali su na kraju dospeli u svetske novine zbog svojih svađa, seksualnih eskapada, a u nekim slučajevima i zbog čudnih nestanaka i smrti pod nerazjašnjenim okolnostima.

U potrazi za rajem

Prvi par tragača za utopijom koji je stigao na Floreanu bili su nemački lekar Fridrih Riter i njegova pacijentkinja, a ubrzo i partnerka Dore Štrauh. Oni su se doselili na ostrvo 1929.

Da bi sprečio bilo kakve probleme sa zubima, Riter ih je izvadio sve i zamenio ih protezama od nerđajućeg čelika. Njih dvoje su te proteze izgleda kasnije i delili.

Štampa ih je nazvala „Adam i Eva“, a za njih se prvi put saznalo iz Riterovih pisama koje je slao kući, ali i priča stalnih posetilaca ostrva, među kojima su bili Amerikanci koji su tamo sprovodili zoološka istraživanja.

U to vreme u Kelnu je živeo Hajnc Vitmer, veteran Prvog svetskog rata. Radio je u kancelariji tadašnjeg gradonačelnika Konrada Adenauera (posle Drugog svetskog rata prvog kancelara SR Nemačke, prim.ur.). Vitmer je bio zabrinut zbog stanja nemačke privrede usled globalne depresije, ali i zbog zdravlje sina tinejdžera Harija.

Inspirisan pričama o nemačkim sunarodnicima, ubedio je svoju trudnu ženu Margret da se presele na Floreanu, što su i učinili 1932. godine. Margret je kasnije rodila njihovog sina Rolfa, za kojeg se kaže da je bio prva osoba rođena na Floreani.

Zatim je pojavio trojac koji je naglavačke okrenuo ionako burne odnose na ostrvu: moćna baronica austrijskog porekla Antonija Vagner fon Verborn Bosket i njena dva nemačka ljubavnika, Rudolf Lorenc i Robert Filipson. Ona je nameravala da tamo izgradi luksuzni hotel pod nazivom „Hacijenda Paradiso“, namenjen dobrostojećim putnicima.

Osim što je uzurpirala ionako oskudne izvore slatke vode na ostrvu, još je i zadržavala kod sebe sva pisma koja su stizala, a i gomilala je zalihe hrane namenjene drugima. Čak je sebe proglasila „caricom od Floreane“.

Usledile su sumnje, optužbe, tuče. Sve je to bilo daleko od utopije.

Istina čudnija od fikcije

Kasnije su usledile i neobjašnjive smrti, uključujući i onu zubara i navodnog vegetarijanca Ritera, koji je umro nakon što je pojeo otrovanu piletinu kojom ga je nahranila Dore Štrauh, a koju je Riter prethodno fizički zlostavljao.

Baronica i Filipson, koji su planirali da se presele na Tahiti nakon što su im propali snovi o osnivanju hotela, nestali su bez traga. A Lorencovo telo je pronađeno na drugom ostrvu. Veruje se da je umro od žeđi zbog nedostatka slatke vode.

Samo su Vitmeri izdržali. Danas njihovi potomci vode hotel na Floreani.

U potrazi za srećom

Iako je od svih tih događaja prošlo gotovo sto godina, događaj na ostrvu i dalje su inspiracija za novinare, pisce i filmske stvaraoce. Njima je tako bila posvećena jedna epizoda podkasta „Mračne istorije“ (Dark Histories) na Spotifaju 2022. godine, a ovog septembra će knjiga spisateljice Abote Kaler, kao i film renomiranog američkog reditelja Rona Hauarda, oživeti te priče.

„Mislim da je san tih izgnanika bio univerzalan i vanvremenski. Ko od nas nije poželeo da napusti svoj život i pokuša da izgradi utopiju? Da pokuša da pronađe nešto bolje? Da se potrudi u potrazi za srećom? Za mene to nije ni američka ni evropska, već ljudska priča“, kaže američka spisateljica Kaler za DW.

Ona je autorka knjige „Nedovršeni raj – istinita priča o seksu, ubistvu i utopiji u osvit Drugog svetskog rata“ koja će biti objavljena krajem septembra. Knjiga se još jednom bavi pričama o tim ljudima, a autorka je koristila obiman arhivski materijal, uključujući i zapise u memoarima, dnevnicima i pismima.

Feministkinja zvana „Lude gaćice“

Kaler je slučajno otkrila njihovu priču kada je istražujući za jednu drugu knjigu, naišla na članak iz starih novina u kojem je pisalo o „baronici koja je zauzela ostrvo Floreana na Galapagosu. Njeni ljubavni robovi su u lancima. Ona je žena poznata kao ’lude gaćice’“.

Abot Kaler, koja je počela kao novinarka u rubrici crna hronika, a do sada je već napisala četiri knjige koje su se našle na listi bestselera „Njujork tajmsa“, bila je zaintrigirana. Sve dublje je ulazila u te priče, a posebno ju je oduševila baronica.

„Bila je feministkinja – u smislu da se nije plašila da ide za onim što je želela. Nije je bilo briga šta neko misli o njoj. Nije imala predstavu o tome kako bi ’prava’ žena trebalo da se u ponaša u to vreme i zbog toga joj se veoma divim“, kaže Kaler.

Oživljavanje raja

Kalerino istraživanje odvelo ju je i na putovanje od Njujorka do Floreane koje je potrajalo čitava dva dana. Tamo se susrela sa Vitmerovom ćerkom i unukom, posetila mesta na kojima su izgnanici prvobitno živeli i staze kojima su se kretali.

Za Kaler je to bio izazov, uprkos toga što je imala „bolje cipele“ od njih i moderne gedžete. „To mi je samo pobudilo još više poštovanja prema tim ljudima i navelo me da pokušam da uradim ono što su oni radili i da tamo izgradim život, što je bilo veoma fizički, emocionalno i mentalno iscrpljujuće.“

Ova priča će se uskoro pojaviti i na velikom platnu – film „Raj“ (Eden) Rona Hauarda biće ove subote 7. septembra premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Torontu. Glumačku ekipu čine zvezde Džud Lo, Vanesa Kirbi, Sidni Svini, Ana de Armas i nemački glumac Danijel Bril.

Hauardov film i Kalerina knjiga doprinos su iznenađujuće velikom i višegodišnjem interesovanju za misteriozna ubistva „u raju“. Jednostavnom pretragom na Guglu pod „Galapagos afera“ ili „Galapagos triler“ pojavljuju se brojni filmovi, dokumentarci i članci iz protekle decenije.

Pa šta je to što tu priču čini tako zadivljujućom?

Podsećajući na onu pošalicu da su „pakao drugi ljudi“, Kaler kaže da su doseljenici otišli na Galapagos ne očekujući da će im se oni drugi pridružiti. I svako od njih otišao je tamo noseći sa sobom svoje unutrašnje demone.

„Mislim da ako zaista želite da budete srećni na pustom ostrvu, onda morate da budete sami. Ne možete nikoga da povedete sa sobom“, kaže Kaler.

U suprotnom, to može da ispiše istinitu priču koju ni fikcija ne može da nadmaši. Kao u slučaju doseljenika na Floreanu 1930-ih.

*ovaj članak je najpre objavljen na engleskom jeziku