Adolf Hitler nije imao ni plavu kosu, niti je bio posebno visok – baš kao i mnogi drugi Nemci. Nacistički ideal „arijevca“ nordijskog porekla bio je više izuzetak nego pravilo. Poreklo je zato bilo ključno: od 1935. pa nadalje, svi građani Rajha morali su da, pomoću „arijevske potvrde“, dokažu da u njihovim venama ne teče jevrejska ili krv Roma ili Sinta, prateći svoje poreklo najmanje tri generacije unazad. Državni službenici, lekari i advokati morali su taj dokaz da dostave dve godine ranije. Često je bilo potrebno dugotrajno istraživanje pre nego što su građani mogli da predaju svoje rezultate na proveru Kancelariji Rajha za genealoška istraživanja.

Nacisti su njemački narod proglasili „superiornom gospodarskom rasom“, dok su Jevreji smatrani „inferiornom“ rasom čiji su pripadnici prvo sistematski izopšteni, a zatim ubijeni. U propagandnim filmovima tvrdili su da Jevreji žele da unište svetski poredak i otmu moć i vođstvo od „rase gospodara“. U karikaturama, posebno u novinama „Jurišnik“ (Der Stürmer) koje su podsticale mržnju, Jevreji su groteskno prikazivani s velikim, kukastim nosovima i pohlepnim izrazima lica.

Postojali su i narodi kojima su nacisti pripisivali „arijevske“ karakteristike, a najznačajniji su bili nordijski i skandinavski narodi. Ako bi naišli na plavokosu, plavooku decu u Letoniji, Poljskoj ili bilo kojoj drugoj okupiranoj zemlji, nisu imali problema da ih oduzmu od majki i germanizuju u takozvanim „Lebensborn“ domovima. Bila je to ideja komandanta SS-a Hajnriha Himlera, koji je želeo da podstakne širenje „rasno vredne“ populacije.

Reč „arijevski“ takođe je bila osnova za „arijanizaciju“ – konfiskaciju i prenos jevrejskih firmi i jevrejske imovine nejevrejima.

Pravo poreklo Arijevaca

Iako se izraz Arijevac široko koristio u uobičajenom govoru, nacistički „rasni naučnici“ nisu mnogo koristili tu oznaku i umesto toga su govorili o „nemačkoj ili srodnoj krvi“. Bili su svesni da se reč izvorno odnosila na jezičke sličnosti, a ne na nasledne fizičke karakteristike.

Naime, arheološki nalazi pokazuju da izraz „arijevac“ postoji više od dva milenijuma. Oko 500. godine pre nove ere, persijski vladar Darije I dao je da se ukleše grobnica u steni u današnjem Nakš-e Rostamu u Iranu. Natpis glasi: „Ja sam Darije, veliki kralj... Persijanac, sin Persijanca, arijevca, arijskog porekla.“ Reč se također pojavljuje u svetim tekstovima u Indiji, napisanim na sanskrtu.

Prvobitno je „Arja“ – što znači „plemenit“ ili „častan“ – bio naziv koji su sami za sebe koristili narodi u Indiji i Iranu. Oni potiču od nomada koji su migrirali s područja današnje Ukrajine, Kazahstana i iz južne Rusije. Naučnici su kasnije klasifikovali arijevce kao pripadnike zajedničke indoevropske jezičke porodice kada su prepoznali sličnosti između većine evropskih jezika, kao i sanskrta i persijskog (farsija).

Rasistička reinterpretacija termina

Termin „arijevac“ prvi put je pogrešno protumačen na rasistički način sredinom 19. veka. U svom četvorotomnom delu „Esej o nejednakosti rasa“ (napisanom između 1853. i 1855), francuski pisac i diplomata Žozef Arthur de Gobino podelio je čovečanstvo na belu, žutu i crnu „rasu“. Njegov zaključak je glasio: „bela, arijska, prvobitna rasa“ je bila superiornija od ostalih, odlikovala se „neizmerno superiornom inteligencijom“ i predodređena je da vlada nad njima. Istovremeno je upozoravao na mešanje rasa, jer bi to ugrozilo kvalitet izvorne arijske rase i čovečanstva u celini.

Gobinoova teorija u početku nije naišla na veliko interesovanje njegovih savremenika, ali u decenijama nakon objavljivanja sve je više dobijala na popularnosti. Mnogi naučnici i akademici koristili su je kao odskočnu dasku za sopstvene rasprave o toj temi. Jedan od njih bio je Hjuston Stjuart Čemberlen (budući zet nemačkog kompozitora Riharda Vagnera). Britanac je 1899. objavio svoju knjigu „Temelji devetnaestog veka“ u kojoj je Gobinoove rasne teorije podigao na novi nivo.

Čemberlen je veličao nemačku „germansku“ rasu. Međutim, potpuno svestan da ne uklapaju svi Nemci u Gobinoov fizički ideal arijevca, pozivao se na vrednosti za koje je verovao da su određene krvlju: poštenje, odanost i marljivost bile su, po njemu, uobičajene karakteristike Nemaca. „Jevrejsku rasu“, koju je smatrao lišenom kreativnosti i idealizma i isključivo materijalističkom, smatrao je pretnjom „germanskim arijevcima“.

Iako je Čemberlen priznao da neki Jevreji poseduju određeni plemeniti osećaj, istovremeno je naglašavao njihovu „nesposobnost i inferiornost“ u odnosu na „arijevsku rasu“.

Čemberlenov rad Nemci su dobro prihvatili. Među njegovim poštovaocima bio je i car Vilhelm II, koji ga je više puta pozivao na dvor.

Braća po duhu: Čemberlen i Hitler

Čemberlen se 1917. pridružio desničarskoj, nacionalističkoj i antisemitskoj Nemačkoj otadžbinskoj partiji. Hitler ga je posetio 30. septembra 1923. i očigledno je ostavio snažan utisak. Nekoliko dana nakon sastanka, Čemperlen je budućem „Fireru“ napisao: „To što Nemačka, u svom času potrebe, rađa Hitlera, svedoči o njenoj vitalnosti.“ Hitler je, pak, smatrao Čemberlena jednim od „jevanđelista“ njegovog pogleda na svet. U svojoj knjizi „Moja borba“ (Mein Kampf) on se više puta poziva na Čemberlena i, poput njega, veliča superiornost „arijevske rase“.

Odavno je dokazano da, iz biološke i naučne perspektive, ne postoje ljudske rase. Nacisti su zloupotrebili izraz „arijevski“ kako bi opravdali svoju nehumanu ideologiju. Rasisti širom sveta i danas ga koriste.