Pre četiri i po godine, kada mu je počelo suđenje, Ratko Mladić je zatražio da se u sudnici Haškog tribunala pojavi u uniformi s generalskim zvezdama na ramenima, ističući da ga kao slavnog generala zna ceo svet. Na kraju suđenja, zajedno sa svojim advokatima, on nastoji da dokaže da je bio običan, blag i ne naročito efikasan oficir, bez velike moći, da je imao obzira prema Bošnjacima i bosanskim Hrvatima i da je nastojao da ih zaštiti, zbog čega se sukobljavao s ratnim predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem. Tome je tužilac Alen Tiger suprotstavio niz svedočenja, dokumentarnih snimaka i zabeleženih iskaza koji govore sasvim suprotno. Među tim dokazima je i poznata Mladićeva izjava kada je u julu 1995. ušao u Srebrenicu da je „došlo vreme za osvetu Turcima“. Te reči nisu izgovorene uprazno: u sledećih pet dana Mladićeve trupe zarobile su i ubile više od 7.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Mislili su i činili isto

Politički vođa Radovan Karadžić i vojni komandant mislili su i činili isto: etničko čišćenje i genocid bili su njihova i strategija i taktika, isticao je Tiger, tvrdeći da je u postupku tužioca dokazano da je Mladić preuzeo na sebe da ostvari strateški ratni cilj koji je u maju 1992. proklamovala Skupština Republike Srpske – razdvajanje Srba od Muslimana i Hrvata. Prvi deo završnih reči Tužilaštva, Alan Tiger je zaključio lapidarnom, aforističkom rečenicom: etničko čišćenje za vrhovnog komandanta Glavnog štaba VRS nije bilo posledica rata, nego cilj. Na to je dodao da su Karadžić i Mladić zemlju Bosnu i Hercegovinu odveli na put u pakao.

Tužilac Tiger je s tim u vezi pomenuo da je Mladića u maju 1992. godine izabrao i postavio za komandanta Vrhovnog štaba VRS sâm Radovan Karadžić. Imao je širok izbor – celokupni oficirski kadar bivše JNA – ali je, nakon što je upoznao Mladića, bio bez dileme: udružen s njim, ostvariće ono što je već započeo u Bosni, a to je, kako je naglasio drugi tužilac u ovom procesu Artur Traldi, „sveobuhvatni udruženi zločinački poduhvat i etničko čišćenje velikih delova Bosne i Hercegovine“, koje je u mnogim opštinama dostiglo razmere genocida. Mladić je, prema tužiocima, „vojnom silom realizovao“ udruženi zločinački poduhvat političkog vođstva Republike Srpske, na čijem čelu je bio Radovan Karadžić.

Međusobno razumevanje i podsticanje

Jedna od osnovnih teza odbrane, navedena u završnim dokumentima, jeste da se Mladić zaštitnički ponašao prema nesrpskom stanovništvu i da je kažnjavao pripadnike svojih snaga koji su vršili zločine. Tužioci su u svojim završnim rečima to pobijali, navodeći da dokazi koje su izveli pokazuju suprotno: Mladićevi vojnici i oficiri nesmetano su činili zločine i za to nisu kažnjavani, već su neretko i unapređivani.

„Mladić nije kažnjavao počinioce zločina, već je hvalio uspešne kampanje entičkog čišćenja. Da bi se u VRS napredovalo, bilo je neophodno biti uspešan etnički čistač“, rekao je tužilac Traldi.

Karadžić i Mladić su se međusobno razumevali, podsticali i dopunjavali, bez obzira na sporadična neslaganja u ratu. Optužnice Haškog tribunala protiv njih gotovo su identične: i jedan i drugi optuženi su za genocid u više bosanskohercegovačkih opština početkom rata i genocid u Srebrenici na kraju rata, terorisanje građana Sarajeva artiljerijskom i snajperskom vatrom i uzimanje pripadnika međunarodnih snaga mira za taoce.

Uklanjanje stanovništva iz Srebrenice je usaglašena odluka Karadžića i Mladića, rekao je tužilac Piter Mekloski koji je obrazložio izvođenje dokaza o srebreničkom genocidu. U jednom dokumentu Vrhovnog štaba VRS od 9. jula 1995, piše da je predsednik Republike Srpske zadovoljan rezultatima borbenih operacija oko Srebrenice i saglasan je da se nastave dejstva za zauzimanje enklave. Iz toga je jasno da je komandni lanac funkcionisao. Najpre su, sprovođenjem direktive sedam, stvoreni nepodnošljivi uslovi za život bošnjačkom stanovništvu, a onda je usledilo zauzimanje Srebrenice i uklanjanje stanovništva. Tužilac Mekloski je sa nekoliko video-inserta predstavio kakvu su, kako je rekao, „groznu situaciju stvorili Karadžić i Mladić u Srebrenici 11. jula, kada su stanovništvo doveli do panike“. Do večeri, Srebrenica je ostala prazna, a Mladić je naredio da se dopreme autobusi za uklanjanje stanovništvo. Bio je prisutan 12. i 13 jula u Potočarima i komandovao svojim jedinicama kada su žene i dece sproveđeni u Kladanj, a muškarci zatočeni pre masovnih streljanja. „Dokazi su čisti i neoborivi. Bošnjačko stanovništvo srebreničkog kraja proterano je između 11. i 13. jula u skladu s dugogodišnjom politikom koju je vodio politički vrh Republike Srpske, s Karadžićem na čelu“, rekao je Mekloski.

Partije šaha u Ševeningenu

Dugo su se krili od međunarodne pravde, ali su na kraju obojica uhapšeni u Srbiji, Karadžić 2008, a Mladić 2011. godine. Postupci su im slično vođeni, veliki broj svedoka i tužbe i odbrane bio je isti. Karadžiću je suđenje počelo nešto ranije i završeno je proletos izricanjem kazne zatvora od 40 godina zatvora. Neobično je da je baš u te dane, kada se iznose završne reči na suđenju Mladiću, obelodanjeno da je Karadžić završio i uložio žalbu na presudu. U toj žalbi, između ostalog, prebacuje Pretresnom veću što nije prinudilo Mladića da svedoči. Vrhovni komandant Glavnog štaba VRS odbio je da svedoči u odbranu ratnog predsednika Republike Srpske, ali njih dvojica i posle toga, prenose mediji izjavu Mladićevih advokata, redovno jedan s drugim igraju šah u pritvorskoj jedinici UN u Ševeningenu. U zatvoru, kao i u ratu, kao da su jedan drugom bili alter ego: pitanje je da li je Mladić bio vojni alter ego Karadžića ili obrnuto da li je Karadžić bio Mladićevo ideološko i političko drugo ja.

U ratnim godinama radikalno su menjali demografsku sliku delova Bosne. Tamo gde su bile snage Vojske Republike Srpske kojom je komandovao Ratko Mladić, počinjeno je etničko čišćenje, čiji je krajnji cilj bio, prema tužiocima, stvaranje etnički čiste srpske države. Tužioci su u protekla tri dana posebno jaku svetlost usmerili na ono što se pre 24 godine dešavalo u regionu Prijedora, za šta je jezivo svedočanstvo masovna grobnica Tomašica, otkrivena tek kada je već bilo počelo suđenje Mladiću. Ona je naknadno unesena u optužnicu. Prema tužiocima, Tomašica je još jedna potvrda da su početkom rata u Bosni i Heregovini u prijedorskoj i još pet opština koje su navedene u optužnici, zločini dostigli razmere genocida. Tužilac Traldi opisao je napade Prvog Krajiškog korpusa VRS na mesta i sela oko Prijedora, ubijanja, hapšenja i sprovođenja u neljudske uslove u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, kroz koje će, samo do septembra 1992, proći oko 23.000 Bošnjaka i Hrvata.

Karadžić je oslobođen tužbe za genocid, počinjen na početku bosanskohercegovačkog rata. Na tu odluku Pretresnog veća žalili su se tužioci i taj proces još nije završen. Gotovo ista tačka optužnice tereti i Mladića. Tomašica je samo dopuna činjenicama o zločinima u prijedorskom regionu, za koje je tužilac Tiger rekao da zaslužuju samo ime – genocid. Kako je Srebrenica strašan simbol kraja rata, tako je Prijedor simbol njegovog početka.

„Zbog razmera počinjenih zločina i patnji koje je naneo, jedino prihvatljiva kazna za Ratka Mladića je doživotni zatvor“, rekao je na kraju iznošenja završnih reči tužilac Tiger: „Bila bi uvreda za žrtve i pravdu svaka druga kazna osim najstrože koja se može izreći u Haškom tribunalu.“