Pretnje smrću čelnim ljudima Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine Nedimu Sejdinoviću i Dinku Gruhonjiću, skoro nikakav napredak u istragama ubistava novinara, hajka provladinih medija poput bulevarskog Informera na nezavisne novinare, kritike premijera Vučića na račun „ološa" u medijima…

Sveži izveštaj jedne od najznačajnijih nevladinih organizacija na svetu Hjuman rajts voča (HRW) upućenima u situaciju u Srbiji ne donosi baš ništa novo, ali još jednom potcrtava katastrofalno stanje medijskih sloboda i uslova u kojima rade nezavisni novinari.

Time se Srbija, u izveštaju koji se odnosi na prošlu i ovu godinu, idealno uklapa u prostor takozvanog Zapadnog Balkana. Na Kosovu jedan novinar tvrdi da mu je telefonom pretio lično premijer Isa Mustafa, a u dvorište javnog servisa RTK bačena je bomba.

U Crnoj Gori su tradicionalno nerešeni slučajevi napada na novinare, a uhapšen je poznati novinar Jovo Martinović pod optužbom da je član narko-kartela o kojem je izveštavao. U Makedoniji nije rešen nijedan slučaj od trideset napada na novinare u protekle četiri godine, u BiH su novinari premlaćivani i prećeno im je smrću – bez epiloga.

Pogoršanje situacije

Kontrola medija i zastrašivanje nepodobnih, jasno je, nisu devijacija sistema već sam sistem kojim se balkanskim demokraturama upravlja godinama unazad. Na pitanje da li je stanje slobode štampe „stabilno loše" ili se poslednjih godina pogoršava, Lidija Gol koja je u HRW-u zadužena za Zapadni Balkan, kaže da je situacija osetno lošija nego što je bila.

„Ukoliko ne dobiju veoma jake poruke spolja, politička rukovodstva u ovim zemljama neće imati nameru da promene ovakvu situaciju", navodi ona u razgovoru za DW.

Sa tom ocenom je saglasna i Gordana Igrić, direktorka regionalne istraživačke mreže BIRN. „Više uopšte ne možemo govoriti o slobodi medija u Srbiji, prostor je postao toliko sužen. Ljudi u medijima koji podignu glas ili kritikuju vladu Aleksandra Vučića postaju meta kampanje koja ih predstavlja kao izdajnike i neprijatelje naroda, države i reformi."

Ali zašto su Brisel i Berlin gromoglasno uzdržani kada se ruše osnovne slobode koje proklamuje sama EU? Zašto se, u najboljem slučaju, čuju tek blage i opšte ocene o stanju medijske scene?

„Čudne mlake poruke"

„Mislim da je to velika dilema i za samu nemačku vladu",  kaže Gordana Igrić za DW. „U ovom trenutku se Vučić posmatra kao faktor stabilnosti, garant mira u Bosni, a od njega se očekuje i da prizna Kosovo. A u ovom trenutku EU ima i konkurenciju jer Rusija postaje sve značajniji faktor. Tako da se niko ne usuđuje da otvoreno kaže šta radi naš car koji svakim danom postaje sve više go."

Šalje se, dodaje ona, tek „čudna mlaka poruka" da su demokratske vrednosti važne. „Ali niko ne digne glas da kaže našem premijeru: nema napretka prema EU ukoliko nema slobode medija."

Tu ocenu deli i Lidija Gol koja misli da Nemačka i cela EU kroz pristupni proces treba da „ne pričaju samo uopšteno o medijskim slobodama, već da konkretizuju šta su problemi, kao i da na neki način definišu šta bi ove zemlje trebalo da rade na ovom polju."

Dodaje da su medijske slobode ključ demokratije bez kojeg neće biti pristupa EU: „Tako da je to u interesu samih zemalja, Evropske unije, a naravno i novinara koji svakodnevno moraju da rade u strahu da će biti tuženi, napadnuti ili da će im biti prećeno, a da neće moći da se oslone na zaštitu države."