Iako Indija ima 1,38 milijardi stanovnika, za većinu ljudi na Zapadu prosečan Indijac i dalje je šašavi inženjer sa naočarima koji govori engleski s čudnim akcentom.

Indija ovog ponedeljka slavi 75 godina nezavisnosti od britanske kolonijalne vladavine, a indijski talenat i kultura proširili su se na veći deo sveta – od joge i duhovnosti, pa do izvršnih direktora multinacionalnih korporacija poput Gugla i Tvitera. Ipak, stereotip o toj zemlji i dalje dominira mnogim glavama u Severnoj Americi i Evropi.

Evo šta ljudi najčešće greše kada je reč o Indiji:

Indijci i hindusi nisu isto

Indija je raznolika zemlja s nekoliko glavnih religija, među kojima su hinduizam, islam, hrišćanstvo, budizam, sikizam i džainizam. I ne samo to – na popisu iz 2011. oko 2,9 miliona ljudi izjasnilo se kao ateisti.

Ako putujete kroz Indiju, ponekad ćete videti da se jezik i kultura menjaju na svakih 50 do 100 kilometara. Za samo dva sata vožnje, jedno obično „zdravo" promeniće se iz „helou" u „namaste", iz „sat sri akal" u „selam alejkum". Svaka savezna indijska država ima svoj osnovni jezik, a neki od njih imaju na stotine dijalekata.

Šta je to „indijski akcenat"?

U tako raznolikoj zemlji nemoguće je imati jedan, „indijski akcenat" – osim ako ne mislite na kultni restoran tog imena poznatog kuvara Maniša Mehrotra koji se nalazi na listi „50 najboljih restorana u Aziji". Za neupućene, Mehrotrin restoran „Indian Accent" ima filijale u Njujorku, Londonu i Nju Delhiju i nudi „globalnu indijsku hranu, a ne indijsku indijsku hranu", kako je to sam kuvar opisao 2018. za list „South China Morning Post".

S obzirom na to da je, prema popisu stanovništva iz 2011, engleski drugi najrašireniji jezik, on se često koristi za komunikaciju, npr. između onih iz istočne države Zapadni Bengal koji govore bengalski i onih iz južne države Kerala koji govore jezik malajalam.

Kad se sve to zna, može se samo zamisliti užas Indijaca kada čuju akcenat s kojim engleski govori Apu u „Simpsonovima". Zbog kritika na račun rasnih stereotipa, američki glumac Henk Azarija, koji je od početka emitovanja 1989. pozajmljivao glas Apuu, izvinio se 2021. „svakom pojedinačnom čoveku u Indiji" i povukao se iz rada na toj crtanoj seriji.

Nisu svi Indijci vegetarijanci

Na Zapadu misle da je Indija lider vegetarijanskog pokreta. Ali, iako je broj tih ljudi možda veći nego u ostatku sveta, ipak se samo oko 30 odsto stanovništva se identifikuje sa tom vrstom načina ishrane.

Prema anketi o zdravlju porodice koja je sprovedena 2019. i 2020, blizu 70 odsto Indijaca konzumira meso ili jaja u nekom obliku, a oko sedam odsto njih jede i govedinu.

Ovaj poslednji podatak bi trebalo uzeti s rezervom, jer postoji mogućnost da ljudi koji to čine to nisu prijavili u anketi, zbog straha od mogućih posledica. Hindusi (većina u Indiji) kravu smatraju svetom životinjom, a poslednjih godina dodatno se radi na suzbijanju konzumiranja goveđeg mesa.

Stereotipi o siromaštvu

Film Denija Bojla „Milioner sa ulice" (Slumdog Millionaire) doneo je Indiji Oskara – ali cena je bila visoka. Siromaštvo je svakodnevica za većinu Indijaca. Prema podacima Svetske banke, skoro 60 odsto stanovništva te zemlje živi sa manje od 3,10 dolara dnevno.

Voajeristički prikaz njihovih života na velikom filmskom platnu mogao bi da se posmatra i kao romantizacija siromaštva za zapadnjačku publiku. Na filmu su u crveno-smeđem, sepija-tonu, prikazane prepune ulice kojima teče kanalizacija i usred svega neuhranjena deca.

Ako se na to doda još i „Beli spasilac" koji „pomaže“ siromašnim Indijancima da prevaziđu svoju sudbinu, kao u filmovima „Ruka od milion dolara" (2014) sa Džonom Hemom ili „Grad radosti" (1992) sa Patrikom Svejzijem, to onda lokalnom stanovništvu samo oduzima njihovu autonomiju.

Indijska filmska industrija nije samo Bolivud

„Bolivud" ili hindi filmska industrija, često se smatra jedinim predstavnikom indijske kinematografije. Raskošna venčanja, prenaglašene scene plesa i zaslepljujuće boje pojačavaju klišee o grandioznim setovima, muzički numerama i veličanstvenim gestovima romantike kao suštini Indije.

Ali, Indija proizvodi filmove na nekoliko jezika, a neki od njenih najvećih dragulja snimljeni su baš na regionalnim jezicima. Indijski filmski univerzum je ogroman i neprestano raste: od filma na bengalskom „Pater Pančali" Satjađita Raja iz 1955, pa do ovogodišnje epske drame „RRR" na jeziku telugu koja je zaradila 90 miliona dolara već u prvoj nedelji prikazivanja.

„Mistična Indija"

Čuveni roman „Sidarta" Hermana Hesea iz 1922. za mnoge Evropljane je bio rani uvod u „indijski brend duhovnosti", uprkos godinama kolonijalizma širom indijskog potkontinenta.

Vremenom je ta fascinacija prerasla u globalni trend i hiljade stranaca putuje u svete gradove kao što su Rišikeš i Haridvar da bi tamo praktikovali jogu ili se upoznali sa sistemom alternativne medicine Ajurveda.

Ali dok Bitlsi ili film Džulije Roberts „Jedi, moli, voli" iz 2010. navodi neke da poveruju da će na ulicama Indije postići nirvanu, mnogi stanovnici te zemlje otvoreno izbegavaju i da pominju tu predstavu o „mističnoj Indiji" koja se prodaje u popularnoj kulturi.

Indijska hrana – mnogo više od karija

I konačno, raznolikost Indije koja se možda najbolje odslikava u njenoj hrani, obično se svodi samo na kari. Pored „pileće tika masale" i hleba „naan", ta zemlja ima gastronomsku ponudu koja može da se takmiči sa čitavim kontinentima.

Nabrajanje različitih indijskih deliikatesa zahtevalo bi ogroman prostor – od kašmirskog „vazvana", biharske „liti čoke" i „vindalua sa svinjetinom" sa Goe, pa do manipurskog „kangšoija", radžastanskog „laal maasa" i karnatakanskog „pandi karija".

Iako začini koji se upotrebljavaju možda ne odgovaraju baš svakom nepcu, uobičajene zapadnjačke predstave o indijskoj hrani kao nečemu što je prekomerno začinjeno ili „sve isto“, ne samo da su problematične, već su i potpuno pogrešne.

U svetu koji je sve više povezan, na mnoge od tih stereotipa se sada na internetu ukazuje kao na nešto što je zastarelo. A ono to zaista i jeste.

Napredak po tom pitanju jeste spor, jer je i zadatak herkulovski, ali globalna zajednica pokazuje povećanu spremnost da uči. Ljudi ulažu više vremena u unapređenje svog interkulturalnog znanja i kompetencija, a to znači da je budućnost i raznolika i inkluzivna.

Nadajmo se zato da će „Neverovatna Indija" dobiti zasluge koje ona nesumnjivo zaslužuje.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.