Tropske prašume su najbogatiji kopneni ekosistem na Zemlji. One su dom za 75 odsto svih vrsta drveća i oko 60 odsto svih vrsta kičmenjaka. Međutim, više od polovine ovih neprocenjivih šuma čovek je već iskrčio, a njihova površina i dalje drastično opada – pre svega zbog agresivnog širenja poljoprivrede.

Kakve su šanse za regeneraciju? Može li se na ogoljene površine vratiti ne samo drveće, već i jedinstveni, bogati svet hiljada životinjskih vrsta?

Ovim pitanjem bavila se međunarodna istraživačka grupa Reassembly, koju je finansirala Nemačka istraživačka zajednica (DFG). Rezultati njihovog obimnog rada nedavno su objavljeni u prestižnom naučnom časopisu Nature.

Odgovor naučnika je iznenađujuće jasan i ohrabrujuće pozitivan: priroda ima moćan mehanizam samoisceljenja. Za samo 30 godina, ona uspeva da stvori funkcionalnu prašumu – skoro kao da čoveka i njegove poljoprivrede tu nikada nije ni bilo.

Čudesni povratak u roku od tri decenije

Čim se obustavi poljoprivredna aktivnost, na tlu ponovo počinje brzi rast drveća, a životinje odmah kreću u osvajanje starog doma. Podaci su fascinantni: za tri decenije, ukupan biodiverzitet se oporavi za više od 90 odsto. Na nekadašnje pašnjake vrati se čak 75 odsto životinjskih i biljnih vrsta koje su tipične za primarnu, odnosno potpuno netaknutu prašumu.

„Prašume, kao složen ekosistem i bogata zajednica, pokazuju izuzetnu otpornost i sposobnost da se vrate u prvobitno stanje. Ova stabilnost je često teorijski modelovana, ali do sada nije mogla biti dokazana na osnovu ovako obimnih empirijskih podataka“, ističe dr Timo Mec (Timo Metz) sa Tehničkog univerziteta u Darmštatu.

Istraživači sa više od 30 univerziteta analizirali su prirodnu regeneraciju preko 8.500 vrsta životinja, biljaka i bakterija. Terenski rad obavljen je na severozapadu Ekvadora, u regionu Čoko. Tamo je lokalna organizacija za zaštitu prirode Hokotoko otkupila velike poljoprivredne površine i priključila ih prirodnom rezervatu.

Na planinskim padinama tog regiona i dalje rastu drevne, netaknute prašume. Zajedno sa obližnjim pašnjacima, plantažama kakaa i mladim šumama u dolini, one danas čine specifičan mozaik na relativno malom prostoru.

Životinje kao glavni radnici na obnovi

Zanimljivo je da se prašuma znatno brže regeneriše na mestu nekadašnjih plantaža kakaa nego na bivšim pašnjacima. Razlog je jednostavan: drveće koje je ostalo na plantažama u početku pravi preko potreban hlad, što omogućava brži razvoj specifičnog života na površini tla.

Prva stabla se na iskrčene terene vraćaju na različite načine. Neka niču iz semena koje je godinama spavalo u zemlji, dok druga imaju paperjasto seme koje donosi vetar.

Ipak, ključni motor obnove su životinje. Većina prašumskog drveća ima velike, sočne plodove. Ptice, majmuni i slepi miševi ih jedu, a tamo gde kasnije ostave nesvarljive koštice, niče novo drvo. Niko Blitgen (Nico Blüthgen) sa TU Darmštat objašnjava:

„Mnoge životinjske vrste koje se brzo vraćaju nisu samo profiteri regeneracije šuma, već su i njeni najvažniji akteri. Sisari i ptice ponovo donose seme na iskrčene površine, balegari ga zakopavaju u zemlju, a stotine drugih vrsta brinu o oprašivanju.“

Ipak, proces nije isti za sve. Dok se mobilne grupe životinja vrate za samo nekoliko godina, zajednicama beskičmenjaka u šumskom tlu i bakterijama u zemljištu potrebno je mnogo više vremena.

Ključni trenutak u ovom procesu jeste takozvano zatvaranje krošnji. „Na otvorenim površinama imamo velike temperaturne oscilacije i ekstremne maksimume, što mnoge biljke i životinje ne podnose“, objašnjava profesorka Hajke Feldhar (Heike Feldhaar) sa Univerziteta u Bajrojtu. Hlad i vlagu najpre pružaju brzorastuća stabla koja mogu da izdrže surove uslove na ogoljenoj zemlji. Tek pod njihovom senkom razvijaju se prave prašumske vrste.

„Cilj našeg projekta je da naučimo da procenimo kada je ljudska sadnja zaista neophodna, a kada priroda sve može da uradi sama“, dodaje Feldhar.

Pametno upravljanje resursima

Ranije studije u Srednjoj i Južnoj Americi jasno su dokazale da je za potpuni oporavak prašume - prvobitne biomase i džinovskih stabala - potrebno više od 100 godina.

Ova nova studija koja se bavi i povratkom života u prašumi pokazuje koliko je priroda moćna i samo čeka priliku da se obnovi.

Ali čovek mora da igra pametno. Širom sveta pokrenuti su skupi projekti obnove. Naučnici, međutim, upozoravaju na jednu ključnu stvar: brza prirodna regeneracija prašume funkcioniše isključivo ako u okolini i dalje ima dovoljno netaknutih, starih šuma koje služe kao „izvor" života. Ako posečemo baš sve, priroda više neće imati odakle da se vrati.

Zato je računica jasna. Dok čovečanstvo ne smisli inteligentnije načine za proizvodnju hrane, resursi se moraju koristiti pametno. Oko poljoprivrednih površina moraju se ostavljati sekundarne šume i „zeleni džepovi“ koji će čuvati seme i životinjski svet.

Da bi se formirala mlada prašuma, potrebno je oko 30 godina – baš koliko i čoveku da se potpuno razvije i sazri. Ali, da bismo ponovo dobili onu pravu prašumu, sa džinovskim stablima, moćnim krošnjama i njenim kompletnim živim svetom, potreban je ceo jedan dugi, stogodišnji ljudski život.