Napisala je preko 50 knjiga i bila je najstarija osoba kojoj je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Feministkinje su je veličale, britanska tajna služba pratila. Njena rodna zemlja Rodezija – danas Zimbabve – izopštila ju je zbog njenog beskompromisnog antirasističkog stava. Zanimali su je islamski misticizam, opera, čak je napisala i libreto za koji je muziku napisao kompozitor Filip Glas. Njen život se odvijao na više kontinenata.

Uzbudljivo detinjstvo i mladost

Rođena je 22. Oktobra 1919. u Kermanšahu u Persiji pod imenom Doris Mej Tejler. Njen otac, britanski kolonijalni oficir, skoro da je nastradao od gelera u eksploziji granate u Prvom svetskom ratu. Njena majka, bolničarka, upoznala je oca u jednoj londonskoj bolnici, gde se oporavljao od amputacije noge. 1925. Porodica odlazi u britansku južnoafričku koloniju Rodeziju. Uzgajali su kukuruz na farmi i vodili poprilično težak život. Nije podnosila majku sa kojom se stalno svađala. Društvo u kojem je rasla osećala je kao hladno i nehumano. Prezirala je njegovu provincijalnost. Okružena je knjigama. Sa 14 godina prekida školovanje, odlazi u Solsberi – današnji Harare – i nalazi posao kao telefonistkinja. Udala se za svog prvog muža, Frenka Visdoma kada joj je bilo 19 godina. Rodila je dvoje dece – Džona i Džin. Brak je razveden 1943. „Nema ništa dosadnije za jednu inteligentnu ženu od brige za decu po čitav dan“ – tako je docnije opisala tu svoju životnu fazu. Pod uticajem evropskih doseljenika počela je da se zanima za političke teme.Učlanjuje se u „Levi kniževni klub“ koji je inspirisan komunističkom ideologijom. Tu je upoznala Gotfrida Lesinga, književnika koji je izbegao iz Nemačke. Postali su par, venčali se 1945, a dve godine kasnije dobili su sina Petera. Nakon drugog razvoda, prepustila je dvoje dece iz prvog braka prvom mužu i njegovoj novoj ženi i sa sinom iz drugog braka preselila se u London.U koferu je bilo puno knjiga i prvi rukopis romana „Trava peva".

Rani književni uspesi

Bila je samohrana majka bez formalnog obrazovanja. Teški početni uslovi za Englesku. Ipak, uskoro je postala jedna od najznačajnijih predstavnica britanske posleratne književnosti. Teški odnosi između belaca i crnaca u Južnoj Rodeziji opisani su u njemom prvencu 1950. Za pet meseci rasprodano je nekoliko izdanja. Ona je u tom romanu povezala sećanja na svoje detinjstvo sa oštrom društvenom kritikom. Južnorodezijsko kolonijalno društvo je opisala kao „veoma ružno, odvratno i uskogrudo“. Posle prvog uspeha Doris Lesing je svog sina davala na duže periode na čuvanje u jednoj porodici, da bi imala više vremena za pisanje. Za petodelnu sagu „Deca nasilja" dobila je 1953.  nagradu britanskog udruženja autora "Somerset Mom" (Somerset Maugham Award). Uslediće dalje nagrade.

Doris Lesing se kreće u levičarskim intelektualnim krugovima i upoznaje Džona Berdžera, Džona Osborna i Bertranda Rasela. Angažovala se za atomsko razoružanje i bila oštra kritičarka južnoafričkog režima aparthejda. Zbog toga je njoj decenijama bio zabranjen ulaz u Južnu Afriku i Rodeziju. Čak je 2015. Obelodanjeno da je Doris Lesing bila pod prismotrom britanske tajne službe više od 20 godina – od 1943. do 1964.

Zlatna beležnica kao proboj

Posle objavljivanja „Zlatne beležnice“ 1962., Doris Lesing i mimo svoje volje postaje feministička ikona.  Junakinja romana Ana Vulf je književnica koja pokušava da obuhvati razne aspekte svog života u četiri beležnice. Otvoreno opisuje menstruaciju, orgazam, kao i konflikt između majčinskih obaveza i erotskih potreba. Time stiče glas nesentimentalne i provokativne pripovedačice.

Doris Lesing je dobila Nobelovu nagradu za književnost 2007. godine. Vest je primila pred svojom kućom u Londonu, i samo je rekla „Isuse“ i zastenjala. Posle se žalila da joj je upravo ta nagrada ukrala vreme za pisanje, jer su je opsedali novinari i lovci na autograme.

Poslednja knjiga

U poslednjoj knjizi „Alfred i Emili", objavljenoj 2008. književnica se vraća detinjstvu u Južnoj Rodeziji. Prvi deo opisuje kako je mogao da izgleda život njenih roditelja da ih nisu sustigli užasi Prvog svetskog rata. Drugi deo je biografija njenih roditelja.

Doris Lesing je odbacila sve forme sentimentalnosti i zastupala je „nelinearno“ mišljenje. Nije se povinovala konvencijama i očekivanjima. Pisala je romane, pozorišne komade, pesme, biografije, oglede i tekstove. Ali uvek je sebe prvenstveno videla kao pripovedačicu. Ništa nije moglo uzdrmati njenu veru u snagu pisane reči.

Umrla je 17. 11. 2013. u Londonu. Imala je 94 godine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android