Sada su na redu dela, a ne reči. Lideri Evropske unije, generalni sekretar Severnoatlanskog pakta i američki političari mogu da negoduju zbog otmice beloruskog novinara Romana Protaševiča. Oni mogu s nevericom da klimaju glavom ili da svojoj srdžbi daju oduška na Tviteru. Ali takve stvari nikako ne impresioniraju diktatore kao što su Lukašenko ili Putin. Pre će biti da oni redovno iskušavaju koliko daleko mogu ići u progonu neistomišljenika i nedužnih pre nego što Zapad reaguje.
Lukašenko je oteo irski avion, naredio je Migovima da polete, ugrozio je živote 170 zapadnih putnika – da bi mogao da uhapsi jednog kritičara režima. Šta bi još moralo da se desi da EU i Zapad odlučno reaguju? Dosadašnjim „sankcijicama“, kao što je embargo na oružje koji je Belorusiji uveo Brisel, Lukašenko može samo da se nasmeje. Kao da je Belorusija upućena na to da kupuje puške u Francuskoj ili Engleskoj. Lukašenkov režim jedva da pogađaju i zabrane putovanja na Zapad za nekoliko desetina predstavnika režima. Umesto da na odmor odu na Majorku, otići će na Krim. Ne, ovaj put Zapad mora uvesti sankcije koje će zaista da zabole.
Putinova podrška
One moraju pogoditi Minsk, ali i Moskvu moraju naterati da se zamisli. Naime, jedna stvar je jasna: Lukašenko se pre ove zločinačke akcije osigurao kod Kremlja. On se bez Podrške Putina ne bi usudio da uradi ovako nešto. Lukašenkov režim odavno bi se urušio sam od sebe bez vojne, ekonomske i političke podrške Moskve. Ključ oslobađanja Protaševiča i drugih zatočenih opozicionara je u Moskvi. Lideri EU bi to morali da uzmu u obzir kada se okupe da odluče o „reakcijama“.
Otmica aviona predočava Bajdenu kako Moskva zaista misli. Bajden može da teži „stabilnim i predvidljivim odnosima“ sa Moskvom, kako se nedavno izrazio američki šef diplomatije priliko susreta sa svojim ruskim kolegom. Ali, sve dok je Putin na kursu konfrontacije, to ostaje lepa želja.
Lukašenkova avantura ugrožava najavljeni susret Bajdena i Putina. Možda bi sada bilo iskrenije da se taj susret otkaže ili odloži sve dok ruski režim ne bude zaista zainteresovan za bolje odnose sa Zapadom. To bi bilo dobro za verodostojnost zapadne politike posle haotičnih Trampovih godina.
Pravo je na strani Zapada
U međuvremenu Zapad može dosta toga da uradi kako bi vlastodršcima u Minsku i Moskvi predočio da moraju da plate određenu cenu za otmice i ubistva političkih protivnika. Naročito onda kada se pri tom građani zapadnih zemalja dovode u opasnost. Histeričnu ratnu viku državno dirigovanih medija na Istoku, Brisel bi morao da razume kao ono što ona zaista jeste: oblik skretanja pažnje i pretnja. Naposletku, to je priznanje slabosti takvih režima koji se pre svega plaše sopstvenog naroda.
Pravo je na strani Zapada. A on je jači – ekonomski, vojno i politički. Krajnje je vreme da on tu snagu i upotrebi.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.