1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Film

„Možda moja Jugoslavija nije ni postojala“

22. februar 2018.

U programu „Panorama“ na Berlinalu prikazuje se dokumentarni film „Hotel Jugoslavija“. Za švajcarskog reditelja srpskih korena bila je to neka vrsta „potrage za izgubljenim kraljevstvom“…

Foto: C-Side Productions

Oštre stene na Jadranu, sunce, more, hobotnica koju je uhvatio golim rukama, ulice Beograda, sarajevski Vučko, devojčica Duga – to su bila sećanja Nikolasa Vanjeresa na Jugoslaviju pre nego što se 2005, nakon mnogo godina, vratio u Beograd da bi tamo snimio materijal za svoj doktorski filmski rad na Umetničkoj akademiji u Ženevi. Nikolasov otac je Švajcarac, a majka Srpkinja. Ona na početku filma govori o svojim sećanjima na Jugoslaviju pre nego što je 1960-ih godina otišla u Švajcarsku – na Jugoslaviju radnih akcija, bratstva i jedinstva i socijalističkog zanosa.

Nikolas VanjeresFoto: C-Side Productions

Nikolas je rođen u Lozani 1971. godine. Zemlja koju je zatekao 2005, kada je, preskočivši burne devedesete došao u Beograd, bitno se razlikovala od njegovih sećanja iz detinjstva. Priča nam da su ga zaprepastile prljave ulice, siromaštvo, raspad sistema – i moralnih i materijalnih vrednosti. Na hotel o kojem je snimio 78-minutni dokumentarac naišao je slučajno. Bila mu je potrebna lokacija za snimanje jedne hotelske scene. U toj potrazi naišao je na „Hotel Jugoslaviju“ – i odmah pomislio kako bi o njemu trebalo snimiti film. „Činio mi se“, kaže za DW, „poput nekog mitskog mesta, ’izgubljenog kraljevstva’.“

Putovanje kroz staru Jugoslaviju i novu Srbiju

Izgrađen 1969. na Novom Beogradu – projektu „Titove moderne utopije“, kako će Vanjeres reći u filmu – bio je i akter i svedok različitih političkih i društvenih trenutaka koji su „oblikovali istoriju zemlje od Tita do Miloševića, od socijalizma do nacionalizma, od ovog bombardovanja NATO do korumpiranog ekonomskog liberalizma“. U svojim zlatnim vremenima, hotel Jugoslavija je bio najveći na Balkanu, saznajemo dok nam se pred očima izmenjuju pokretne slike snimane 16-milimetarskom kamerom, slike praznog foajea u belom mramoru, barskih stolica iskrivljenih nogu, hotela koji čeka da bude obnovljen i da mu bude vraćen stari sjaj. Dok je sniman film, hotel je promenio tri vlasnika. „I svaki je hteo da ga učini još većim i luksuznijim“, kaže Vanjeres.

Hotel Jugoslavija nakon bombardovanja 1999.Foto: C-Side Productions

Autor naglašava da je njegovo putovanje kroz pola veka stare Jugoslavije i nove Srbije bio njegov vrlo lični pokušaj da shvati šta se dogodilo s društvom u procesu tranzicije iz socijalističkog u postsocijalistički svet. I šta je od „starog sveta“ u novom ostalo. Autor u filmu postavlja pitanja na koja sam nema odgovora i pušta da govore drugi: njegova majka, osoblje hotela – od radnika na dnu, do rukovodilaca na vrhu hijerarhije. A pre svega pušta da govore slike. Crno-beli arhivski snimci radnih akcija, Tita koga posećuju Sadam Husein, Gadafi, Kastro, Če Gevara, televizijska objava Titove smrti i reakcija na nju, snimci govora srpskih političara novijeg datuma. I uvek iznova snimci hotela – stari, novi, najnoviji.

Zlatna i mračna vremena

Vanjeres nam priča da je sve vreme bio itekako svestan zamke koju takva vrsta putovanja kroz istoriju krije, opasnosti da se ono svede na površno poređenje Jugoslavije pre i nakon raspada. To, decidiran je, ni u jednom trenutku nije bila njegova intencija. Ali nostalgija za prošlim vremenima izvire iz sećanja velikog broja njegovih sagovornika koji zaneseno pričaju o vremenima u kojima su se okupljali i međusobno posjećivali najbolji iz oblasti hotelijerstva. Tako je osoblje zagrebačke „Esplanade“ dolazilo u hotel Jugoslaviju, a osoblje beogradskog hotela im je onda uzvraćalo posetu – i gosti nikad ništa nisu morali da plaćaju, ponosno naglašava jedan od hotelskih seniora.

- pročitajte još: 
- Između ničega i nade
- Milan Marić: „Neću neću da vam dam da me oterate“
- Suviše politike na Berlinalu

Ali iz tih svedočanstva saznajemo i priče o mračnim vremenima 1990-ih, kada je hotel postao stecište kriminalaca i kada je bilo sasvim normalno da gosti po njemu šetaju s oružjem, a neretko i pucaju. Jedan deo hotela zakupio je i Arkan, i u njega smestio svoj kazino i kafić.

Svedoci vremena u dokumentarcu „Hotel Jugoslavija“Foto: C-Side Productions

Šta je on nasledio od te zemlje koje više nema, pita se Nikolas Vanjeres. I zaključuje: „Možda moja Jugoslavija nikada nije ni postojala“. Ali ipak, on govori o kontinuitetu koji mu je važan. O jugoslavenskom pasošu koji nikada nije zamenio za srpski. Ali možda hoće, ako Srbija pre Švajcarske uđe u Evropsku uniju, kaže kroz smeh. O stanu u Beogradu u koji rado dolazi sa svojim malim sinom i rodbini koju ima u tom gradu. O putovanjima po celoj Jugoslaviji. I o osećaju pripadnosti kada mu baka koja prodaje na pijaci kaže „sine“.

U Berlinu se za film „Hotel Jugoslavija“ tražila karta više. A publika u Srbiji će svoj sud o njemu moći da dâ u maju kada će film biti prikazan na festivalu dokumentarnog filma Beldocs.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android