Početkom aprila, Tomas S. je imao moždani udar. U Nemačkoj su tada već bile na snazi restrikcije u javnom životu, iz Italije su pristizale dramatične slike sa stanica za intenzivnu negu sa pacijentima koje je napao korona-virus.

Tomas S. ima 50 godina i spada u rizične pacijente; pre četiri godine je imao srčani udar, ima povišen šećer u krvi, puši, i bori se sa prevelikom telesnom težinom.

Kada je odjednom shvatio da ne može da razazna slova kojima je pisao poruke na mobilnom telefonu, u njemu je proradio alarm, kao što kaže za DW, no nije hteo da ide u bolnicu: „Tamo su oboleli od korone i ja sam mogao da navučem sebi i tu bolest“.

I zaista, ima indicija da visok krvni pritisak, dijabetes, astma, rak i drugi ozbiljni zdravstveni problemi mogu da dovedu do teških komplikacija sa koronom. Veliki broj onih koji su umrli imao je takva teška oboljenja pre nego što se zarazio kovidom.

Tomas S. nije jedini koji se plašio da ode lekaru. Brojke iz aprila pokazuju da se broj onih koji u bolnice dolaze zbog infarkta ili moždanog udara smanjio za 30 odsto. Ove nedelje su kardiolozi i onkolozi u svojim ordinacijama zabeležili pad broja pacijenata za 50 odsto. Pacijenti su listom otkazivali zakazane preglede jer su se bojali da će se zaraziti koronom u čekaonici.

Brojke iz Nemačke se poklapaju sa brojkama iz drugih zemalja. Međunarodna organizacija za moždani udar je u februaru napravila anketu među lekarima i bolnicama iz 100 zemalja. Širom sveta je broj odlazaka lekaru opao za 50 do 70 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Svaki minut je važan

„Moždani udar i infarkt su akutni hitni slučajevi u kojima je važan svaki minut – pa i u vreme pandemije“, upozorio je još početkom aprila u Špigelu primarijus Kristijan Gerlof sa Univerzitetske klinike Hamburg-Ependorf. „Pacijenti ni u kom slučaju ne bi trebalo da izbegavaju bolnički tretman iz straha od zaraze.“

U Nemačkoj od infarkta umire 47.000 ljudi godišnje. Trećina njih umire u bolnici zato što je tamo stigla prekasno ili je služba hitne pomoći prekasno pozvana.

Od moždanog udara širom sveta godišnje umire 14 miliona ljudi. I u Nemačkoj je to treći po učestalosti uzrok smrti – posle kardiovaskularnih bolesti i raka. Broj mladih pacijenata – onih koji imaju manje od 55 godina – već sada čini petinu od 270.000 slučajeva godišnje – i taj broj se povećava, kažu eksperti.

„Nemačka ima 330 stanica za brzu reakciju na moždani udar, i to je u poređenju sa drugim zemljama izvanredno“, kaže Mario Lajzle iz Fondacije za pomoć žrtvama moždanog udara.

Čak i u vreme pandemije korone te multidisciplinarne jedinice su funkcionisale, iako je izvestan broj kreveta bio rezervisan za korona-pacijente. „Akutno zbrinjavanje slučajeva moždanog udara nije bilo ometeno. Bilo je problema samo za pacijente koji nisu hteli da dođu u bolnicu ili su došli prekasno“, kaže Lajzle.

Rad lekara su otežavala i striktne odredbe o kretanju i zadržavanju u bolnicama. „Klinike nam javljaju da su pacijenti sa akutnim simptomima moždanog udara gotovo uvek dolazili u bolnicu bez pratnje. Zbog toga neurolozi nisu mogli da dobiju informacije, na primer, o tome koje medikamente pacijent dobija, a to je važno u tretmanu“, kaže Lajzle.

Kada je Tomas S. napokon stigao u bolnicu, prošlo je nekoliko veoma važnih sati. Tada već nije više mogao da govori. Svaki peti pacijent koji preživi moždani udar ima dugoročne posledice zbog kojih je doživotno upućen na pomoć. U Nemačkoj je to slučaj sa milion ljudi.

U slučajevima infarkta ili moždanog udara, brze i opsežne mere rehabilitacije su od ključnog značaja. Ali, pandemija je omela i te mere.

Dugoročne posledice

Terapeutske ustanove su pred velikim izazovima, jer ne mogu da sprovedu tražene mere zaštite, pre svega one o odstojanju među ljudima. Osim toga, i sami terapeuti zbog svoje starosti ili ranijih oboljenja spadaju u rizičnu grupu. Ambulantne ustanove su smanjile svoje aktivnosti.

Nemačka organizacija za pomoć žrtvama moždanog udara prenosi da su ljudi vrlo zaplašeni i da se u strahu od zaraze često izoluju, što povećava usamljenost i depresiju. „Onaj ko se vrati sa mera rehabilitacije i ne dobije dalju ciljanu terapiju, rizikuje da napravi korak unazad i izgubi sposobnosti koje je bio povratio“, kaže Mario Lajzle.

Nedostatak kontakta sa članovima porodice je dodatno opterećenje: klinike za rehabilitaciju i bolnice su uvele striktne zabrane poseta. „Tužno je to što posebno naši afazičari (ljudi sa centralnim smetnjama u govoru, prim. red.) ne mogu da budu u kontaktu sa svojim bližnjima“, potvrđuje Kristijane Mais iz Centra Severnog Porajnja-Vestfalije za afaziju: „Ali neki su u stanju da telefoniraju sa svojom porodicom.“

To je teška situacija za Tomasa S. koji posle osam nedelja provedenih u klinici za rehabilitaciju još ne može da govori i piše. Neke klinike su stavile svojim pacijentima na raspolaganje tablet-računare preko kojih se pacijentima šalju tekstualne poruke, fotografije ili video-poruke. Tako je omogućen bar neki ličniji kontakt, kaže Maisova.

Povećanje digitalne ponude daje nade i pacijentima na rehabilitaciji. Grupe za samopomoć se okupljaju na internetu a pravi bum beleže fitnes-aplikacije za oporavak, na primer, „Rihepi“ koju je napravila jedna startap-firma iz Ahena. Softver nudi programe za sticanje znanja i pružanje podrške sticanju fizičke kondicije, već prema motivaciji i potrebi za treningom samih pacijenata.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android