Bile je potrebno da prođu četiri godine, da bude izgubljeno 250.000 života i da izbegnu milioni ljudi, pa da ključni igrači sednu za isti sto kako bi razgovarali o planu za okončanje građanskog rata u Siriji.

Pregovori počinju u petak (30.10.2015), a Sjedinjene Američke Države prihvatile su učešće Irana za pregovaračkim stolom. Iran je, sa svoje strane, pristao da pregovara. Egipat, Francuska, Nemačka, Irak, Liban, Rusija, Saudijska Arabija, Turska i Velika Britanija takođe su potvrdile da će učestvovati u pregovorima.

„Dogovori o nuklearnom naoružanju sam Iranom otvorili su prostor za saradnju u rešavanju regionalne krize“, ukazuje za DW Sejed Hosein Musavijan, bivši iranski ambasador u Nemačkoj i portparol Irana u pregovorima o nuklearnom naoružanju sa Evropskom unijom.

Vašington je prethodno dva puta odbijao uključivanje Irana u pregovore. Međutim, s obzirom na to da se konflikt u Siriji samo još više razbuktava i to bez izgleda na skori završetak, SAD su bile prisiljene da priznaju da održivog rešenja bez Irana – nema, smatra Sajed Golkar, ekspert za Iran pri organizaciji „Čikaški savet za globalne poslove“ (Chicago Council on Global Affairs). „Trenutno svi shvataju da se situacija ne poboljšava. Iz dana u dan sve je gore i sada su shvatili da je Iran jedina država na terenu koja pomaže Asadu da opstane. Ne možete ignorisati Iran.“

Želja za kompromisom?

Za Teheran, cena vojne intervencije u Siriji se povećava. Ovog meseca poginula su tri oficira iranske Revolucionarne garde, uključujući i dva generala. „Dan za danom donose mrtva tela oficira“, kaže Gokar za DW. „Oni shvataju da je to visoka cena. Popularnost vojne intervencije u Iranu opada. To je prinudilo vladu da se priključi pregovaračkom stolu sa SAD.“

U odnosima između SAD i Irana smanjena je napetost. To je kulminiralo tokom pregovora o nuklearnom naoružanju. Oni su okončani dogovorom o smanjenju sankcija Iranu, koji bi zauzvrat trebalo da smanji svoje nuklearne aktivnosti. Međutim, prema mišljenju Majida Rafizadeha, želja za kompromisom iskazana tokom razgovora o nuklearnom naoružanju, neće se preneti i na rešavanje sirijskog konflikta. „U Siriji su geopolitički i strateški ciljevi previše različiti da bi se premostio jaz između dveju strana“, kaže Rafizadeh, ekspert za Iran i Siriju sa univerziteta Harvard. „Dodajmo tome da, osim Irana i SAD, tu ima još mnogo lokalnih, regionalnih i globalnih igrača.“

Moguće rešenje

Iran i Rusija dugo su smatrali da je režim predsednika Bašara al Asada jedini koji može da obezbedi stabilnost u Siriji, a podršku su mu pružili i kroz direktnu vojnu intervenciju. Nasuprot tome, SAD, kao i evropski i sunitski saveznici, već duže vremena vide Asada kao izvor nasilja i nestabilnosti, a ne kao moguće rešenje. Vašington je, međutim, svoje stavove ublažio. Državni sekretar Džon Keri u martu je izjavio da će SAD verovatno da pregovaraju sa predstavnicima Asadovog režima u cilju rešavanja konflikta u Siriji.

Prema mišljenju Golkara, pragmatizam u iranskoj politici oličava predsednik Hasan Rohani. On je taj koji upravlja postupcima Irana u vezi sa Sirijom, a spreman je i da prihvati da budućnost te zemlje može biti i bez Asada na vlasti. Međutim, Iran je zarobljen u borbi u Siriji, jer Revolucionarska garda nastavlja da podržava Asada i veruje u vojno rešenje krize.

Ajatolah Hamnei balansira između interesa tih dveju strana. Ipak, već samo prisustvo ministra spoljnih poslova Džavada Zafira na razgovorima u Beču, što je morao da odobri upravo Hamnei, pokazuje da je iranski verski vođa spreman da bar razmišlja o diplomatskom rešenju. „Spremni su da napuste Asada, ukoliko to rešenje uključuje i Alavite i Šitte, odnosno ako ono može da zadovolji iranske interese u regionu“, kaže Golkar. „Ako sve te zemlje postignu dogovor da Alaviti ostaju na vlasti, postoji mogućnost da će Iran prihvatiti Siriju bez Asada – ali ipak ne i bez Asadovog režima.“